Vanredni lokalni izbori u Aranđelovcu

Kampanja ili siledžijstvo?

Htela ja da budem van političkih zbivanja u mom gradu, makar na blogu kad ne mogu uživo s obzirom na to da sam na listi kandidata za odbornike Demokratske stranke (koga zanima broj 1 na glasačkom listiću  😉 ) Ali ne daju mi divljaci, moram da reagujem.

Aranđelovac polako poprima izgled Kosovskog polja tik pred bitku. Još da počne tišina pa da se sasvim uplašim, jer me tišina više plaši od buke.

Na stranu veliki broj lista, koalicija, priča, plakata i ostalo, svi imaju neki svoj program i način prezentacije. Međutim,  Srpska napredna stranka vodi najprljaviju kampanju ikada do sad. Ne znam kako je bilo u Odžacima i Negotinu ali u Aranđelovac je došlo preko 300 ljudi da rade za njih. Plakati ni jedne druge stranke/liste ne mogu da stoje duže od dva sata a da ne budu prelepljeni, ali ‘ajde da to odbijemo na dobre finansije i ljudstvo. Ono što postaje simptomatično i što je strašno je da su pripadnici ove stranke (ili plaćeni ljudi sa strane, ne znam detalje)  u poslednjih deset dana već tri puta fizički napali aktiviste i omladince Demokratske stranke dok su lepili plakate.  Prvi put 11. aprila u Misači, drugi put 14. aprila na Orašačkom putu i to automobilom na srednjoškolce. Treći put pre tri dana u Darosavi. Dečaka od 15 godina išamarao je naprednjak koji nije iz Aranđelovca, star preko 40 godina. Kada ga je, sutradan, majka dečaka pronašla i pitala zašto je to uradio ovaj je odgovorio: “Mislio sam da je dečko iz DS-a”. Postoji i tonski snimak te rečenice. Sve je prijavljeno policiji koja ne može da  pronađe nasilnika već tri dana.

Mislim da su svi komentari izlišni.

Samo da podsetim: 2004. lideri sadašnje SNS svesrdno su podržavali R. Švabića u kampanji. Isto je bilo i 2008. ako je ko zaboravio. Od tada do decembra 2009. smo stigli do 6,5 milona evra duga, tek detaljčić za ilustraciju. Sada nude neke nove ljude ali nisam nešto primetila da su se promenili, čak su još gori i još nasilniji.

Tuga i jad

Ovde, valjda, nikad neće biti bolje.

Kao što rekoh juče, bila sam na odmoru. A onda sam, kao svaki internet zavisnik, juče i prekjuče iščitavala blogove koje sam u međuvremenu propustila. Ima tu svega i svačega a najviše tuge, stida i jada zbog svega onoga što se dogodilo u Beogradu i kako je to sve odjeknulo u svetu.

Zbog naših nesposobnih političara i naroda koji ne ume da razmišlja već samo da sluša njihove nebulozne priče i da glumi marionete neke groteskne lutkarske igre, ja sam u situaciji da polako počinjem da učim svoju decu da što pre odu iz ove mračne zemlje kakvom je Srbija postala od vremena kada sam ja bila njihovih godina. Ovde, valjda, nikad neće biti bolje, jer su svi dalekovidi ljudi već otišli a mi koji smo ostali svoju snagu trošimo na posao i porodicu pa nam ne ostaje ništa za borbu sa hidrom kojoj glave niču same od sebe i na svakom ćošku, u liku preskakača iz partije u partiju (u zavisnosti koja je na vlasti) i ljigavaca spremnih na sve samo da ostanu tamo gde jesu.

Sve u svemu, tuga i jad.

Da ne ponavljam reči svih koji su o tome pisali, već sam dovoljno pala u vatru, pogledajte sami:

Neradan dan

I ja tu ostanem bez teksta. Bez komentara.

Sinoć, malo smrznuta od velike temperaturne tazlike između podneva kada sam otišla na posao i večeri, sretnem svoje najstarije dete na putu iz škole.torba.jpg Bila je jako lepo raspoložena i nasmejana, što me je prilično ugrejalo 🙂

“Hej, ćao, otkud ti? Kako je bilo u školi?”

“Super!”, odgovori ona, što me je iznenadilo jer je odgovor na moje standardno pitanje o zbivanjima u školi uglavnom: “Dosadno”.

“Stvarno? Šta je to bilo super?”

“Sutra ne idemo u školu 🙂 Čitali su obaveštenje da nema nastave da bi nastavnici mogli da idu na miting u Beograd!”

I ja tu ostanem bez teksta. Bez komentara, što se meni retko dešava.

Što bi rekla moja koleginica “Ako je miting u 5, a škola u našem selu radi samo pre podne, kako to ne može da se stigne od 12 do Beograda?” (odakle do prestonice treba najviše 90 minuta autobuske vožnje…) Da ne pominjem gubljenje časova, nadoknađivanje istih, petak koji će biti skoro isto neradan, jer ko da razmišlja o školi u petak kad se u četvrtak nije išlo na časove. I ko kaže da će svi ti nastavnici ići na mitinig? Ili je bilo jednostavnije tako nego da javno moraju da se izjasne da li će da idu ili ne?

Neće deci mnogo da zasmeta taj jedan dan bez nastave, možda ih i oraspoloži kao moju ćerku, ali kakvu poruku šalju organizatori mitinga (političari sa najvišeg vrha) i svi u nizu do nastavnika? Da se problemi rešavaju tako što se pravite da ne postoje i kada dođe do praska, onda se mitinguje i buni protiv nepravde celog sveta u stilu Kalimera? To im i nije neki primer uz koji se odrasta. Tako su mitingovali maturanti gimnazija 96/97 i jedino što su uspeli da urade je da svoje, ionako skromno znanje, još više osakate.

Ja sam odrasla uz Boška Buhu i ostale bombaše, nisam bacala bombe na sve oko sebe koji su mi smetali ali sam iz svih filmova i priča o njemu naučila da svako od nas, ma kako mali bio, može da bude ta razlika između lošeg i dobrog. A ne u gomilu pa da se ne zna ko je ko.

Već možda zaboravljeni pesnici koji su posle rata pisali rodoljubivu poeziju su poručivali da se otadžbina brani radom, učenjem i znanjem. A ne bukanjem i lomom po ulicama. I to kad već nema efekta.

Opet devedesete?

” da u Srbiji u narednom periodu ni fizički neće biti mesta da se iskaže drugačije mišljenje…”

Svetlana Lukić je pre nekog vremena, kad je bilo svo ono ludilo oko otkazivanja promocije “Peščanika” u Aranđelovcu, rekla: ” da u Srbiji u narednom periodu ni fizički neće biti mesta da se iskaže drugačije mišljenje…” I, na moju veliku žalost, bila je u pravu.

Na TV B-92 vidim pre neki dan vest iz Stare Pazove “Đorđe Balašević definitivno ne drži koncert u ovom mestu”. I zgrozim se.

Kad je u mom gradu sprečeno održavanje “Peščanika” bilo mi je loše, ali opet je to nekako imalo veze sa politikom, neslaganjem ovih i onih, kakav god da je moj stav o svemu tome bio.

Đorđe Balašević nije zabranjivan ni u vreme Miloševića. Nemam šta više da dodam.

Grad smo, vala, da nas nema!!!

Ne razumem samo zašto su “svi oni koji nisu sa mnom, protiv mene” i zašto ti koji se ne slažu sa bilo čim, ne spreme lepo pitanja, argumente i dokažu da su u pravu, nego “puc, puc, ožeži, ožeži,..” pa da se ratuje.

Verujem da ste svi već čuli za Aranđelovac, ako ne zbog vode, mermera i Bukulje, onda sigurno zbog nepotrošenih budžetskih para datih u republičku kasu a najsigurnije zbog događaja oko emisije “Peščanik“.

Sinoć sam, posle svega onoga što se izdešavalo u ovom gradu, uporno pokušavala da se konektujem na internet (imam ADSL vezu, da ne bude zabune), pogledam komentare i ostavim svoje, ali uzalud. Ni makac. Server je, kažu, bio spor. Verovatno pod utiskom svega onoga što se ovde dogodilo. Spori ljudi, prilično neobavešteni, uz vodjstvo onih malo bržih i eto… Još jedna sramota za ovaj grad.

Ne razumem samo zašto su “svi oni koji nisu sa mnom, protiv mene” i zašto ti koji se ne slažu sa bilo čim, ne spreme lepo pitanja, argumente i dokažu da su u pravu, nego “puc, puc, ožeži, ožeži,..” pa da se ratuje.

Što bi rekao jedan naš prijatelj, sa kojim smo gledali snimke ove tribine “Ko vas, ljudi, sad napada?”

Da se razumemo, B92 gledam retko, jer ne volim “Velikog brata” i užasno me nervira kada se stalno prikazuju detalji iz “kuće”, ali nisam ponela plakate i zastave i lepo maskirana otišla da branim Srbiju od “Velikog brata”. Jednostavno ne gledam.