Silvreta Montafon je prelepo skijalište u Austriji, nekih dva i po sata vožnje od Ciriha ili dva sata od Beringena odakle smo putovali sa prijateljima. Tamo smo bili davnih godina (pre deset, što se činilo tek onomad, ali …) i skijali samo jedan dan, što smo ove godine mogli da ispravimo 😉
Bili smo smešteni u jednom od mnogobrojnih porodičnih hotela u podnožju – Base Montafon, na pedesetak metara od puta kojim prolazi ski bus, tako da smo se jako lepo organizovali oko odlaska na stazu. Da bismo još više olakšali boravak i smanjili stres, u podnožju gondole smo zakupili ormane za ski opremu, tako da smo na stazu i sa nje išli u normalnim čizmama, bez mučenja u pancericama.
Pošto sam u prethodnom postu detaljno opisala skijalište, ne bih sada opet da gnjavim. Ostaje da smo imali najbolje skijanje ikada – uz dobro vreme pošto je samo jedan dan bio sa izmaglicom i vetrom, bez gužve i bez ikakvih nezgoda ili prehlada. Zaista nikad bolje. Uživali smo i u društvu prijatelja sa kojima smo otišli, kao i onih koji su nam se kasnije pridružili 🙂 Stvarno sjajno, sjajno skijanje. Vredi čak peskočiti jednu godinu ako treba da bi se uštedelo za ovakav ugođaj.
Toronto se nalazi na obali jezera Ontario, najmanjeg u nizu 5 velikih jezera ali ipak povelikog 🙂 Za razliku od nekog drugog grada, zaista ima izgrađenu zonu pored obale (Waterfront) u kojoj se 21. oktobra održao maraton.
Mapa polumaratonske trase
Putovanje koje smo započeli još 5. oktobra približavalo se kraju a za finale smo ostavili ovu trku – ona je i bila razlog zbog kojeg smo ostali nekoliko dana duže u Kanadi, tzv. 3 u 1 😉 U petak, 19. oktobra smo otišli da pokupimo brojeve, majice i ostalo. Mislim da ne treba da naglašavam da je sve bilo dobro organizovano, uz osmehe, dobre želje za trku i priličan broj učesnika, iako smo otišli malo posle otvaranja. Usput sam kupila i neke GU gelove, jer nisam mogla da nađem Isostar, pa ko velim, bolje išta nego ništa… ostatak dana smo proveli u šetnji, razgledanju, uživanju u gostima.
Maratonska i polumaratonska trka su počinjale u nedelju, od 8.45, pa po zonama, naravno. Svih prethodnih dana je bilo fino i toplo, ali je tog dana zahladnelo pa je ujutru bilo oko 2°C, sa efektom vetra -1°C. Ali sunčano, što je u stvari bilo idealno vreme za trčanje. Staza odlična, široka i ravna, sa neznatnim uzbrdicama, prolazila je kroz centar grada, kroz Kraljičin park (Queen’s park) i pored značajnih građevina, tipa Gradske skupštine, ROM muzeja i na kraju do jezera i nazad do Trga Nejtana Filipsa (sam centar, kod Gradske skupštine).
Uz svu hladnoću, mnogo volontera i stanice za okrepljenje na 3.5 do 4 km, bila sam jako zadovoljna organizacijom. Što se mene tiče, trčla sam nekako lako, bez opterećenja i muke, bar prvih 10 km. Onda sam počela da se umaram, ali su tu bili gelovi i sporadične deonice pri okrepnim stanicama kada sam hodala – i da se odmorim a i da se ne okliznem. Vreme je bilo stvarno idealno za trčanje, mada sam ja zbog vetra stavljala i skidala kapu i rukavice, ali nema veze, čime drugo da se zanimam dok trčim. Publike nije bilo mnogo i potpuno razumem zašto nije na takvoj temperaturi, ali su oni koji su bili stvarno pomagali. Bilo je dosta šaljivih transparenata koji baš okrepe (“Looks like too much effort for a free banana!”, “Legal weed on the finish”, “If Donald Trump can run, so can you”…)
Sve u svemu sjajna trka, staza takođe i na kraju (iako je opet moj sat pokazao 500 m više nego 21.1 km) moje do sada najbolje vreme 😀 2.17.49. HA! 😀 Zaboravila sam da pomenem da je ovo moj PETI polumaraton i tek sam zbog toga zadovoljna postignutim vremenom 😀
Društvo sa kojim smo je veliko i šaroliko, zajedničko im je da su iz Srbije i da se lepo druže – neki od njih dolaze ovde više godina pa su imali prilike da se upoznaju sa dve mlade žene iz Beograda, koje ovde žive i rade više od 10 godina. Dajana i Lidija su bile ljubazne da nam organizuju jednodnevni izlet. Prvo smo išli na ranč na kojem je Dajana radila kao vodič za turiste – to je Rancho Real i pored izložbenog dela koji smo videli ima i svoju proizvodnju duvana.
Možda kao zakleti nepušač nisam bila adekvatan posetilac, ali je interesantno videti i čuti nešto novo. Ponuda je velika, uz prilične razlike među cigarama, što u kvalitetu, veličini, ceni… i to je sve što znam i što me zanimalo 😀 Priroda okolo je fenomenalna, pa je i to detalj koji valja pomenuti.
Kao što sam napomenula u prethodnom postu, najveći deo vremena provodimo u kompleksu pa me je prikom izleta zanimalo okruženje – uglavnom, svuda je sirotinja i prljavština. Naše poznanice su nam rekle da su Dominikanci generalno narod koji živi od danas do sutra i da se zadovoljavaju malim stvarima – nemaju velike planove pa nemaju ni velika razočarenja kada se ti planovi ne ostvare. Samo bogati i stranci voze kola i žive u zidanim zdanjima, ostali žive u nekim kućama koje meni liče na kartonske i najčešće su pečaci ili u najboljem slučaju voze mopede. Sa svih strana se može čuti muzika i pesma, dakle veseli su i raspoloženi ali su razlike između slojeva ogromne.
Dajana je organizator venčanja koja se odigravaju na plaži, pa nas je u povratku odvela na tu plažu na koju se ulazi samo sa propusnicom. Kada je plaža kupljena, tu je bio korov i šiblje i danima su radili bagerima da plažu otmu od prašume. Sada je to prelepo mesto, sa skoro belim peskom i kokosovim palmama. Dominikanac Ilija (!) je bio raspoložen da nam ubere i pripremi kokosove orahe pa smo imali priku da pijemo svežu kokosovu vodu. Nije da sam se oduševila ukusom, ali sam je probala 😉
Jedan baš lep dan.
Pošto Flickr štrajkuje i ne mogu da postavim album u post, evo linka ka fotografijama…
Jednom godišnje, a sve se nadamo dva puta ćemo 😀 , idemo u neku zemlju u okruženju na polumaraton. Posle Ljubljane, Soluna i Beča, ove godine smo otišli u Budimpeštu. Lepo vreme, lep grad, nije mnogo daleko pa hajde.
Pripreme za put i sam odlazak nisu mnogo obećavali – broj putnika se smanjivao iz dana u dan, iz opravdanih razloga naravno, onda smo na mađarskoj granici čekali 2 sata (neću ni da komentarišem), jedva stigli da podignemo brojeve jer je radno vreme bilo do 16h, pri preuzimanju brojeva nisu proverili ništa šta je trebalo da se proveri itd. Ipak, lep dan, subota 14. april, veliki apartman jako blizu Margitsigeta, ostrva u Dunavu gde su bili početak i start trke, tako da smo imali dovoljno vremena da se prošetamo, vidimo šta nas zanima i napravimo plan za ujutru.
Trka je počela u 9, u talasima naravno, zbog velikog broja trkača. Ne znam tačno koliki je taj broj bio, mislim da je polumaraton ograničen na 10.000 ali je bilo sigurno još toliko učesnika relejnog polumaratona. Malo me je brinulo koliko će to brzo krenuti moja zona – zbog poklapanja trase početka i kraja trke, sporiji trkači budu pokupljeni autobusom koji kreće u određeno vreme sa starta i lepo “čisti” one spore da ih ne sustignu oni brzi. Pošto sam ja prilično spora, eto brige 😀 ipak, start je bilo odlično organizovan – talasi su kretali na svaka tri minuta, tako da sam mogla opušteno da krenem 🙂
Sama trasa prolazi pored ili preko najvažnijih građevina u Budimpešti pa smo imali svojevrsni obilazak 🙂 Prvo smo prešli preko Margitinog mosta, posle preko čuvenog lančanog mosta sa lavovima, prošli pored Budimskog dvorca, pa ispod njega kroz tunel dalje u obilazak pored Cipela na obali Dunava, zgrade Parlamenta i još mnogo toga što nisam primetila i/ili zapamtila 🙂
Sve u svemu, celokupna organizacija trke za svaku pohvalu – staza odlična, dovoljno okrepnih stanica (voda, neki sladunjavi energetski napitak, banane, glukoza…) plus vatrogasci i komunalci sa cisternama koji prave “tuševe” jer je pred kraj trke bilo prilično toplo, vidno obeležene trake za smene trkača relejnih trka, cilj isto na ostrvu uz jako dobro dizajnirane i urađene medalje i odličan paket za osveženje – čokoladno mleko, grickalice, sokovi, voda… Sve zaista bez greške. Svaka pohvala za organizaciju!
Što se nas trkača tiče, svi smo završili trku znatno sporije nego inače – brat i ja smo se spremali po programu na slici levo i nije dovoljno dobar, nema dovoljno duge treninge pa smo posle 16. km bili tropa a moj suprug je imao problema sa mišićem desne lože pa je poslednja 4 km šetao. I opet stigao pre nas 😀 Uglavnom, svi zadovoljni, bez nekih velikih povreda ili tegoba, sve u svemu super vikend.
Davnih godina kada sam se prvi put susrela sa skijanjem važilo je pravilo da je najbolje vreme za ovaj zimski sport poslednja nedelja februara – dug dan, duže rade staze, nije hladno kao u januaru, nema snežnih oluja (uglavnom) ni velikih kolebanja temperature a samim tim ni magle. Vremenom se sve promenilo, pa je poslednjih nekoliko godina februar bio skoro potpuno bez snega. Otud mi ove godine odosmo na skijanje poslednje nedelje januara.
Jahorina – jedna od mojih omiljenih destinacija je bila i ove godine naš cilj. Pitaće neko, zašto onda pišem na istu temu? Zato što ima velikih promena koje treba pomenuti.
Jahorinu volim jer ima široke staze, nema mnogo šume i kada je vedar dan, sve što vidiš ti je staza, možeš da pređeš sa kraja na kraj planine na skijama, bez “guranja”, prelaska puta ili sličnih zavrzlama. Moram da naglasim da su staze na Jahorini uvek bile dobro sređene, a prošle godine se naročito video napredak. Ipak, još jedno prijatno iznenađenje – ove godine je izgled skijaškog dela planine promenjen – staze su bile perfektno sređene, proširene, na nekim delovima potpuno izmenjene: ono što je nekada bio levi krak Prače, kuda smo išli samo kada bismo želeli avanturu kroz dubok sneg, sada je odlično ispeglana i ne mnogo posećena staza, ono što je ranije bilo levak, sada je skoro ravno, ono što je nekada bila kozja staza koju bi prvi probio neki odvažni skijaš na putu između Ogorjelice i Poljica je sada put nekoliko metara širok, dok su sve poprečne stazice koje vode između velikih proširene i ispeglane. Svi problematični delovi staza (bez dovoljno snega, sa ledenicama, zatvorena…) su vidno obeleženi zastavicama tako da nemate dilemu kuda ići a kuda ne.
Ako svemu nabrojanom dodamo i činjenicu da je bilo jako malo skijaša, čini mi se nikad manje i onaj sveopšti osećaj zbog kog toliko volim ovu planinu da ste dobrodošli od srca, kompletan utisak je perfektno!
Tokom tih dana nije bilo padavina, bilo je sunčano i iako je snega na stazama bilo knap imali smo četiri savršena dana. Petog dana je počeo da duva jak vetar, pa su staze zatvorene već oko podne i taj dan smo iskoristili za tradicionalnu posetu Sarajevu. Kako se vreme nije mnogo popravilo ni sutradan, vratili smo se kući jer su nas tog vikenda čekale važne društvene obaveze. Ipak, uživanje je bilo kompletno.
Za sve one koje to može da zanima – Jahorina lepša i bolja nego ikad 🙂
