Tag: travel

Još jedan dan van kompleksa

Išli smo malo u istraživanje okoline.

Glavni uzrok zavisnosti…

Društvo sa kojim smo je veliko i šaroliko, zajedničko im je da su iz Srbije i da se lepo druže – neki od njih dolaze ovde više godina pa su imali prilike da se upoznaju sa dve mlade žene iz Beograda, koje ovde žive i rade više od 10 godina. Dajana i Lidija su bile ljubazne da nam organizuju jednodnevni izlet. Prvo smo išli na ranč na kojem je Dajana radila kao vodič za turiste – to je Rancho Real i pored izložbenog dela koji smo videli ima i svoju proizvodnju duvana.

Možda kao zakleti nepušač nisam bila adekvatan posetilac, ali je interesantno videti i čuti nešto novo. Ponuda je velika, uz prilične razlike među cigarama, što u kvalitetu, veličini, ceni… i to je sve što znam i što me zanimalo 😀 Priroda okolo je fenomenalna, pa je i to detalj koji valja pomenuti.  

Kao što sam napomenula u prethodnom postu, najveći deo vremena provodimo u kompleksu pa me je prikom izleta zanimalo okruženje – uglavnom, svuda je sirotinja i prljavština. Naše poznanice su nam rekle da su Dominikanci generalno narod koji živi od danas do sutra i da se zadovoljavaju malim stvarima – nemaju velike planove pa nemaju ni velika razočarenja kada se ti planovi ne ostvare. Samo bogati i stranci voze kola i žive u zidanim zdanjima, ostali žive u nekim kućama koje meni liče na kartonske i najčešće su pečaci ili u najboljem slučaju voze mopede. Sa svih strana se može čuti muzika i pesma, dakle veseli su i raspoloženi ali su razlike između slojeva ogromne.

Dajana je organizator venčanja koja se odigravaju na plaži, pa nas je u povratku odvela na tu plažu na koju se ulazi samo sa propusnicom. Kada je plaža kupljena, tu je bio korov i šiblje i danima su radili bagerima da plažu otmu od prašume. Sada je to prelepo mesto, sa skoro belim peskom i kokosovim palmama. Dominikanac Ilija (!) je bio raspoložen da nam ubere i pripremi kokosove orahe pa smo imali priku da pijemo svežu kokosovu vodu. Nije da sam se oduševila ukusom, ali sam je probala 😉

Jedan baš lep dan. 

Pošto Flickr štrajkuje i ne mogu da postavim album u post, evo linka ka fotografijama…

Avantura zvana Dominikana

Evo me južno od Severne Amerike 🙂

🙂

Dominkanska Republika je država koja zauzima 2/3 ostrva  Hispanjol u Karipskom  moru, koje sa druge strane zapljuskuje Atlantski okean. Igrom organizacije  🙂 proslave 25 godina braka dragih prijatelja koji žive u Kanadi, eto i nas na ovom ostrvu. Bili smo srdačno dočekani i avantura je počela.

Obala Dominikane je prepuna kompleksa hotela (resorts, engl. pa prevodite kako ko hoće) a mi smo u Riu Bimbu, na nekih pola sata vožje od aerodroma u Punta Kani, u all inclusive aranžmanu, pošto mislim da je to ovde i jedina opcija.  Kompleks mi se u prvom momentu učinio ogromnim i zamršenim, ali nije mnogo veliki i jako se lako dolazi do svih delova koje tražite. Ovo je moje prvo all inclusive iskustvo i mogu vam reći da je super, s tim da mi je trebalo (i još uvek mi treba) vremena da se naviknem da nosim samo ključ od sobe i telefon.

Stigli smo u ponedeljak, 8. oktobra i od tada je dve večeri padala povelika kiša tako da je vlaga jako visoka. Verujem da je i inače vlažno i to je jedna od stvari koja mi se ne sviđa. To i komarci, jer mi nije palo na pamet da ponesem išta za zaštitu pošto su kod nas valjda upali u zimski san. Na vratima od terasa stoje zaštitne mreže ali na otvorenom komarci uživaju…

Kompleks kao kompleks, ima svega, od bazena, teretane, vodenog sveta, naravno plaža, opcija za igre na pesku… šta god vam treba, uz neograničene količine voća, hrane i pića, pa šta ko voli. 

Juče smo išli na vožnju bagijima i bilo je interesantno i kaljavo 😀 ali kakva je to avantura bez malo blata 😛 

https://www.flickr.com/photos/danijela-milovanovic/albums/72157696450951190

Kako smo trčali u Budimpešti

Prolećni polumaraton, 15. aprila 2018.

Jednom godišnje, a sve se nadamo dva puta ćemo 😀 , idemo u neku zemlju u okruženju na polumaraton. Posle Ljubljane, Soluna i Beča, ove godine smo otišli u Budimpeštu. Lepo vreme, lep grad, nije mnogo daleko pa hajde. 

Pripreme za put i  sam odlazak nisu mnogo obećavali – broj putnika se smanjivao iz dana u dan, iz opravdanih razloga naravno, onda smo na mađarskoj granici čekali 2 sata (neću ni da komentarišem), jedva stigli da podignemo brojeve jer je radno vreme bilo do 16h, pri preuzimanju brojeva nisu proverili ništa šta je trebalo da se proveri itd. Ipak, lep dan, subota 14. april, veliki apartman jako blizu Margitsigeta, ostrva u Dunavu gde su bili početak i start trke, tako da smo imali dovoljno vremena da se prošetamo, vidimo šta nas zanima i napravimo plan za ujutru.

Trka je počela u 9, u talasima naravno, zbog velikog broja trkača. Ne znam tačno koliki je taj broj bio, mislim da je polumaraton ograničen na 10.000 ali je bilo sigurno još toliko učesnika relejnog polumaratona.  Malo me je brinulo koliko će to brzo krenuti moja zona – zbog poklapanja trase početka i kraja trke, sporiji trkači budu pokupljeni autobusom koji kreće u određeno vreme sa starta i lepo “čisti” one spore da ih ne sustignu oni brzi. Pošto sam ja prilično spora, eto brige 😀 ipak, start je bilo odlično organizovan – talasi su kretali na svaka tri minuta, tako da sam mogla opušteno da krenem 🙂 

Sama trasa prolazi pored ili preko najvažnijih građevina u Budimpešti pa smo imali svojevrsni obilazak 🙂 Prvo smo prešli preko Margitinog mosta, posle preko čuvenog lančanog mosta sa lavovima, prošli pored Budimskog dvorca, pa ispod njega kroz tunel dalje u obilazak pored Cipela na obali Dunava, zgrade Parlamenta i još mnogo toga što nisam primetila i/ili zapamtila 🙂

Sve u svemu, celokupna organizacija trke za svaku pohvalu – staza odlična, dovoljno okrepnih stanica (voda, neki sladunjavi energetski napitak, banane, glukoza…) plus vatrogasci i komunalci sa cisternama koji prave “tuševe” jer je pred kraj trke bilo prilično toplo, vidno obeležene trake za smene trkača relejnih trka, cilj isto na ostrvu uz jako dobro dizajnirane i urađene medalje i odličan paket za osveženje – čokoladno mleko, grickalice, sokovi, voda… Sve zaista bez greške. Svaka pohvala za organizaciju!

Što se nas trkača tiče, svi smo završili trku znatno sporije nego inače – brat i ja smo se spremali po programu na slici levo i nije dovoljno dobar, nema dovoljno duge treninge pa smo posle 16. km bili tropa a moj suprug je imao problema sa mišićem desne lože pa je poslednja 4 km šetao. I opet stigao pre nas 😀 Uglavnom, svi zadovoljni, bez nekih velikih povreda ili tegoba, sve u svemu super vikend.