Category: Predstave

Četiri brata, Radovan Tišma

Knjaževsko-srpski teatar, Kragujevac

Pozorišna predstava je uvek odlična ideja, još kad imate preporuku ili drug igra u predstavi, nema boljeg izlaska 🙂

U predstavi Knjaževsko-srpskog teatra “Četiri brata” junaci su, kako ime predstave kaže, braća – Voja, profesor u Beogradu i njegov brat blizanac Mića koji je autističan i boluje od šizofrenije. Mića živi u roditeljskoj kući na selu koju uz imanje održava mlađi brat Bane a tu je i najmlađi brat Rade koji živi u istom selu ali u novoj kući koju su mu napravili roditelji. Na dan majčine sahrane, nekoliko meseci pošto je umro otac, Bane saopštava da ne želi više da brine o Mići, da ga ne želi u kući i da se druga dva brata dogovore šta će sa njim da bude. 

Realna životna situaciju koju je vrlo lako zamisliti – najstariji i najmlađi brat ne beže od odgovornosti ali su duboko svesni koliko bi morao da se promeni njihov život ako preuzmu brigu o Mići. Sa druge strane tu je Bane koji, uprkos tome što je stalno namrgođen a često i pijan, jedini zaista radi na tom imanju i privređuje dovoljno da opskrbi i drugu braću. Naše naravi, četiri različite sudbine, četiri različite osobe čije je ponašenje u određenim situacijama potpuno razumljivo i odlična glumačka ekipa koja je to sve dočarala –  Ivan Vidosavljević (Voja), Zdravko Maletić (Mića) čiju glumo moram posebno da pohvalim, jer je lik Miće baš zahtevan, Dragan Stokić (Bane) i Nenad Vulević (Rade).

Valjalo bi napomenuti da je ovo prvi tekst Radovana Tišme koji je dospeo do pozorišnih dasaka a da je reditelj Dragan Jakovljević uradio sjajan posao, naročito je neobičan detalj to što je publika na sceni na metar od glumaca. 

 

 

“Opet plače, al’ sad od sreće”

Pozorišna predstava kragujevačkog teatra.

Pozorišna predstava “Opet plače, al’ sad od sreće” najstarijeg pozorišta u Srbiji, Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu, je prva predstava koju sam gledala a sedela na bini, na korak od glumaca. 

Scena – železnička stanica negde u unutrašnjosti, da ne kažem nedođiji. Likovi koji su se tu, pukom igrom slučaja zatekli – gospođa iz velike varoši koja treba da se vrati nazad, lokalni staklorezac, tatin sin, uvek u zavadi sa ocem, policajac koji je krenuo u brda da ubije brata pre nego što ovaj siđe sa brda da ubije njega i dispečerka koja se čeka… Vremenom se pojavi još par njih, ali neću da otkrivam detalje 😉

Elem, samo iskustvo sedenja na sceni je vrlo neobično i dobro – glumci su tu, vidi se svaki izraz lica, grimasa, govor tela, sve se lepo čuje tako da je i preneseno značenje jasnije.  Predstava je nekako dvostruka, dualna – ako je gledalac tako raspoložen ona je samo komedija koja razgaljuje i popravlja raspoloženje ali svakako je predstava koja uvodi u razmišljanja, ne baš tako vedra i svetla. 

Sve u svemu, ako ste u prilici, svakako je pogledajte. Vredi.

Sokin i Bosina

Sokin (zet) i Bosina (snaja)

Retko planiramo odlazak u Beograd baš zbog pozorišnih predstava. Bilo je i toga, nekad, ali sada gledamo da skupimo što više obaveza u jednom danu u prestonici.

U ponedeljak 24. oktobra sam bila na Sajmu knjiga i kako se odužio dan, ostadoh dovoljno dugo da odgledamo neku predstavu. U 19 i 20 nije bilo mnogo opcija za biranje, pa smo se obreli u Zvezdara teatru, na predstavi “Sokin i Bosina”. Nije baš da sam bila oduševljena izborom na prvi pogled, jer nešto ne volim glumu Ljiljane Blagojević, ali ‘ajde.

Pa, onako. Kao komedija – ona je Julijana, Sokina ćerka, muškobanjasta mlada žena koja vozi kamion da bi izdržavala sebe i supruga. Po obrazovanju korepetitorka. On je baletan, slika i prilika svog nežnog oca sa Romanije. Njegova majka je gruba i snažna, Bosa, drvoseča. Nekom igrom slučaja obe majke, suprotne kao nebo i zemlja, se najave u goste u isto vreme. I tako počinje zaplet.

Opet kažem onako. Ne znam šta bih drugo.

Uobraženi bolesnik – Molijer

Predstava u JDP-u u režiji Jagoša Markovića

Verovatno negde u septembru, ali nije nemoguće ni da je već počeo oktobar, smo išli da gledamo “Uobraženog bolesnika” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Volim da idem u pozorište, ali svaki odlazak u JDP mi je kao mini prazik – ne sećam se da sam ikada bila tamo a da me je predstava razočarala.

Molijerovo poslednje delo “Uobraženi bolesnik” je napisano pre skoro 350 godina a potpuno realno opisuje savremeno društvo danas. Komedija je napisana kao svojevrsna kritika samoživosti, sebičluka, opterećenosti sobom i neosetljivosti prema drugima, a u isto vreme je i kritika društva koje podleže nadrilekarstvu, možda čak i pomodarstvu. Prihvatati savete nadrilekara krajem XVII veka nije bilo čudno ali meni je potpuno neshvatljivo da i danas postoje takvi slični nadrilekari koji imaju kome da prodaju svoje “znanje”.

U svakom slučaju, klasičan komad, odlični ali stvarno odlični glumci – Dragan Mićanović na prvom mestu, Seka Sabljić, Vlasta Velisavljević, Goran Šušljik, Nebojša Milovanović i svi ostali – odličan reditelj (Jagoš Marković) i eto sjajno provedenog vremena.

uobrazeni-bolesnik

P. S. Fotografija “maznuta” sa sajta JDP.

Julije Cezar Kokana Mladenovića

Šekspir u novom ruhu

Kokan Mladenović je u prethodnih godinu dana više puta dobrano uzburkao javnost – što predstavama, što izjavama u intervjuima koje je davao pred izvođenje predstava. U novembru je na Tv N1 osvanuo naslov “Predstava Kokana Mladenovića nepoželjna u Beogradu” i naravno, morala sam je videti 🙂 Kad mi je već promakao “Dogvil” koji je podigao veliku prašinu (kao i Mladenovićev intervju povodom izvođenja predstave u Novom Sadu) predstavu “Julije Cezar” sam svakako morala videti.

Na samom početku predstave, glumci (tj. režiser) nam vrlo provokativno postavljaju pitanje, svako na svoj način, različitim tonalitetom, različito naglašavajući, što samo pojačava njegovu važnost i nelagodnost koju sam ja osetila kada sam ga čula:

“Šta biste uradili kada biste uvideli da vam se država kreće ka tiraniji? Ako bi jedan čovek postajao isuviše moćan da li biste i šta to uradili da ga u tome zaustavite?”

Bilo je (mlakih) odgovora iz publike, ali smo uglavnom ćutali. Na primer, ja ne znam kako bih drugačije odgovorila, do: “Ništa!”. Već vidim negodovanje onih koji čitaju i koji (valjda) imaju čitav dijapazon odgovora, ali ja ne bih uradila ništa. Jer sam, kada mi je pitanje postavljeno, ponudila sebi više odgovora i ustanovila da su zaista smešni: Izašla na izbore? Uzbunila okolinu? Ubila ga? – da, zaista, šta biste vi uradili?

A onda – Julije Cezar, onakav kakvim ga je Šekspir napisao samo u savremenijim kostimima i neobičnoj scenografiji – Sergej Trifunović, kao Brut, sa njegovom dobrom namerom i željom za očuvanjem Republike, Saša Torlaković kao Cezar, Branislav Trifunović kao Kasije, Marko Marković kao Kaska i na kraju dve glumice:  Jelena Minić koja tumači dve ženske uloge (Brutovu suprugu Porciju, kao i Cezarovu Kalpurniju) i Irena Popović koja je narator.

Malo me je porazila primenljivost ove predstave na današnjicu, iako je napisana pre više od 400 godina o događaju koji se odigrao pre više od 2.000 godina. Na današnjicu i trenutnu situaciju u Srbiji – ili bar kako ja vidim tu trenutnu situaciju. Naročito me je porazilo podsećanje na Sokratove misli o demokratiji, koje su u kontekstu predstave i pitanja sa njenog početka (koja se stalno postavljaju) potpuno savremene i pomalo jezivo proročanske:

Sokrat o demokratiji Dakle, odlična glumačka postava, režija jako dobra, muzika odlična … sve u svemu predstava koju treba odgledati.