May 282015
 

Lujza (Krikner) Mišić udovica vojvode Živojina Mišića, glavna je junakinja duodrame za koju je tekst napisao Saša Simonović a koja je sinoć odigrana pred aranđelovačkom publikom.

Za predstavu sam dobila karte pre desetak dana, pogledala flajer i zaboravila sve detalje, tako da sam sinoć otišla bez ikakvog predznanja o tome šta me čeka. Do trenutka kada sam ušla u salu, nisam pogledala ni kako se predstava zove. Nisam htela da pretpostavljam niti da očekujem, pa šta bude. I stvarno mi je sve bilo neočekivano – sama tema, ličnosti, priče, podaci… Sve se dešava u posleratnom Beogradu – susreti i razgovori o velikoj ljubavi Mišića i o životu kakav su vodili.

Lujzu, Nemicu, jedinicu ćerku bogatog preduzimača koja je ostavila raskoš i bogatstvo i  pošla sa Živojinom Mišićem, tada potporučnikom srpske vojske, u neizvesnost i skoro zagarantovno siromaštvo, sjajno je odigrala Sonja Jauković. Njenu sagovornicu, voditeljku radio-emisije Bosiljku igra odlična Vesna Stanković, koja je i uradila dramatizaciju i režirala predstavu.

Predstava mi se baš dopala (Saša bravo 🙂 – I za ideju i za tekst). Sama scena je bila prilično oskudna, ali je tako samo pojačala činjenicu da je udovica jednog od naših najboljih vojskovođa živela vrlo skromno i zaboravljeno ali sa mnogo duha. Mnoge predstave u prestoničkim pozorištima su mi bile manje upečatljive od Lujze. Ne znam koliko su tačni svi izneti podaci, ali sam mnogo toga interesantnog čula i naučila ali što je najvažnije, zbog umetnosti glumica, vraćala se na trenutke u ta davna, davna vremena.

Evo i malo fotografija.

Mar 252015
 

Dvorana “Park” u Aranđelovcu sinoć je ugostila sedam sjajnih glumica koje su odigrale predstavu Beogradskog dramskog pozorišta “Trpele”. Predstava je napisana na osnovu istinitih svedočenja žena koje su dugogodišnje fizičko zlostavljanje svojih partnera okončale ubistvom zlostavljača.

Uz minimalnu scenografiju, bogatstvom reči, izraza i pokreta dočarale su našu svakodnevicu – žene su u velikom procentu izložene zlostavljanju (psihičkom ili fizičkom, ili obema vrstama uz neprekidan strah za sebe i potomstvo) bez obzira na društveni, obrazovni ili nacionalni status zlostavljača ili same žrtve. Državne institucije najčešće prebacuju odgovornost sa jedne na drugu, društvo takvo ponašanje deklarativno ne opravdava, ali ga i ne osuđuje koliko bi trebalo, okolina i same žene pronalaze razloge tipa: “Nije on hteo ali sam ga ja isprovocirala…” i kada dođe do granice kada ne može da se trpi, priča se završava ubistvom. Nasilje u porodici duboko je ukorenjeno u našoj istoriji i stvarnosti.

Odlična predstava. Odlična. Za razmišljanje, za pokretanje na akciju, za prosvećivanje i borbu protiv nasilja u porodici koje je, na žalost, duboko ukorenjeno u našoj istoriji i stvarnosti.

Apr 092014
 

Davnih godina gledala sam predstavu “Sveti Georgije ubiva aždahu” po dramskom tekstu Dušana Kovačevića, u Ateljeu 212. Ne sećam se tačno detalja, čak mi je bilo potrebno malo vremena da popakujem glavne likove i glumce koji ih tumače, ali se dobro sećam snažnog utiska posle nje. Katarinu je igrala Dara Džokić, Gavrila Dragan Nikolić a nesrećnog Đorđa Petar Kralj. Bila je to jedna od onih predstava, kultnih kako ih često zovu, posle kojih ćutite izvesno vreme i čekate da vas pusti iz svog sveta.

“Sveti Georgije Georgijeubiva aždahu”  je samim naslovom izazvala određena očekivanja kod mene, iako znam da je  glumcima teško da igraju u predstavi tog kalibra i sa takvom istorijom. Sa druge strane, tekst je sam po sebi zahtevan. I pored toga što sam se trudila da ne očekujem mnogo od ove nove postavke i da otvorenog uma uđem u dvoranu, razočarala sam se.

Jedini uverljivi na sceni su bili Gordan Kičić (Rajko), Milan Caci Mihailović (deda Aleksa) i Nenad Jezdić (poručnik Tasić). Glavni glumci, skoro pa ništa – čak mi je scena u kojoj Đorđe Džandar (Bojan Žirović) kaže Gavrilu (Marinko Madžgalj): “Gavrilo, ubiću te, neću ti više ni reč reći, samo ću te ubiti…” bila tragikomična, jer je Madžgalj krupniji od Žirovića i čitava pretnja nije realna – stas a ni glas nisu odigrali svoje.

Još jedan minus detalj – publika! Ljudi koji su se smejali i kad treba (a malo je trenutaka kada treba) a tek kad ne treba…. Salve smeha, kao da gledamo komediju. Imala sam utisak da sam među dvanaestogodišnjacima koji na svaku reč koja ima ikakvu asocijaciju na seks pucaju od smeha. Jezivo.

Mar 272014
 

U utorak 25. marta 2014. godine, u Dvorani Park su Nataša Ninković i Vojin Ćetković odigrali predstavu “Ljubavna pisma”, autora Žila Kostaza u režiji Nebojše Bradića.

Iako u opisima predstave možete naći da je to duodrama, mene je pre svega zabavila. N. Ninković i V. Ćetković igraju tri para, glumicu i glumca, bravara i spisateljicu i bivše ljubavnike, koja imaju svoju muku sa ljubavnim pismima. Predstava je lepo pokazala razliku između muških i ženskih razmišljanja, opservacija i uopšte načina razmišljanja i komunikacije. Što bi glavna junakinja rekla u jednom trenutku: “Ja bih da mi napišeš ljubavno pismo kakvo bih ja sama sebi napisala!” I to govori sve 😉

Nisam do sada gledala u pozorištu ovo dvoje glumaca i mislim da su bili baš dobri.

Evo i nekoliko (tajno snimanih) fotografija 🙂

Jul 122013
 

U okviru 27. festivalskog leta Budva – grad Teatar, 10. jula između crkava u Budvi je bila prva repriza predstave “Uspavanka za Vuka Ničijeg”. Predstava je rezultat kooperacije Budve, grada Teatra i Narodnog pozorišta iz Beograda a rađena je po istoimenom  romanu Ksenije Popović.

Ne znam šta bih rekla o predstavi. Glumci dobri, scenografija malo oskudna i mračna ali sasvim u duhu predstave, priča oko koje se sve plete sasvim moguća, životna, surova. Glavni junaci su momci i devojka koji ispraćaju poslednje mesece života u domu za nezbrinutu decu, pre nego što napune 18 i krenu dalje u život.

Jedina zamerka koju imam je da mi je sve bilo potpuno očekivano: momak koji dolazi u dom pošto mu je umrla majka, donedavni dobrotvor doma, sportista, zgodan, fin… naravno – potencijalna opasnost za srećan par u domu. Iznenadna ponuda hraniteljske porodice koja je (tri meseca pre nego što je napunio 18) tražila isključivo Vuka (Ničijeg, nazvanog tako jer je bačen kao beba) i nikog drugog – takvo insistiranje je povezano onda sa njegovim izgledom, neka zloupotreba u najavi… I da ne nabrajam dalje, morala bih da otkrijem kraj.

Sve u svemu, nisam izašla oduševljena jer sam imala utisak da sam sve već videla. Volim kad me predstave iznenade ili mi bar ponude podatke i priče koje nisam znala.

Ipak, kvalitetno provedeno vreme. Ako budete u prilici, pogledajte predstavu, možda nekoga od vas i iznenadi. Ja, izgleda, mnogo čitam i gledam filmove/predstave 😉