Skijanje u Montafonu

Pet dana duže, deset! godina kasnije

Silvreta Montafon je prelepo skijalište u Austriji, nekih dva i po sata vožnje od Ciriha ili dva sata od Beringena odakle smo putovali sa prijateljima. Tamo smo bili davnih godina (pre deset, što se činilo tek onomad, ali …) i skijali samo jedan dan, što smo ove godine mogli da ispravimo 😉

Bili smo smešteni u jednom od mnogobrojnih porodičnih hotela u podnožju – Base Montafon, na pedesetak metara od puta kojim prolazi ski bus, tako da smo se jako lepo organizovali oko odlaska na stazu.  Da bismo još više olakšali boravak i smanjili stres, u podnožju gondole smo zakupili ormane za ski opremu, tako da smo na stazu i sa nje išli u normalnim čizmama, bez mučenja u pancericama.

Pošto sam u prethodnom postu detaljno opisala skijalište, ne bih sada opet da gnjavim. Ostaje da smo imali najbolje skijanje ikada – uz dobro vreme pošto je samo jedan dan bio sa izmaglicom i vetrom, bez gužve i bez ikakvih nezgoda ili prehlada. Zaista nikad bolje. Uživali smo i u društvu prijatelja sa kojima smo otišli, kao i onih koji su nam se kasnije pridružili 🙂 Stvarno sjajno, sjajno skijanje. Vredi čak peskočiti jednu godinu ako treba da bi se uštedelo za ovakav ugođaj. 

Alps
Love on the snow
Atom Ant
Atom Ant
Friends

Jahorina, januar 2018, novosti, novosti

Zašto ponovo o tome?

Davnih godina kada sam se prvi put susrela sa skijanjem važilo je pravilo da je najbolje vreme za ovaj zimski sport poslednja nedelja februara – dug dan, duže rade staze, nije hladno kao u januaru, nema snežnih oluja (uglavnom) ni velikih kolebanja temperature a samim tim ni magle. Vremenom se sve promenilo, pa je poslednjih nekoliko godina februar bio skoro potpuno bez snega. Otud mi ove godine odosmo na skijanje poslednje nedelje januara.

Jahorina – jedna od mojih omiljenih destinacija je bila i ove godine naš cilj. Pitaće neko, zašto onda pišem na istu temu? Zato što ima velikih promena koje treba pomenuti. 

Jahorinu volim jer ima široke staze, nema mnogo šume i kada je vedar dan, sve što vidiš ti je staza, možeš da pređeš sa kraja na kraj planine na skijama, bez “guranja”, prelaska puta ili sličnih zavrzlama. Moram da naglasim da su staze na Jahorini uvek bile dobro sređene, a prošle godine se naročito video napredak. Ipak, još jedno prijatno iznenađenje – ove godine je izgled skijaškog dela planine promenjen – staze su bile perfektno sređene, proširene, na nekim delovima potpuno izmenjene: ono što je nekada bio levi krak Prače, kuda smo išli samo kada bismo želeli avanturu kroz dubok sneg, sada je odlično ispeglana i ne mnogo posećena staza, ono što je ranije bilo levak, sada je skoro ravno, ono što je nekada bila kozja staza koju bi prvi probio neki odvažni skijaš na putu između Ogorjelice i Poljica je sada put nekoliko metara širok, dok su sve poprečne stazice koje vode između velikih proširene i ispeglane. Svi problematični delovi staza (bez dovoljno snega, sa ledenicama, zatvorena…) su vidno obeleženi zastavicama tako da nemate dilemu kuda ići a kuda ne. 

Ako svemu nabrojanom dodamo i činjenicu da je bilo jako malo skijaša, čini mi se nikad manje i onaj sveopšti osećaj zbog kog toliko volim ovu planinu da ste dobrodošli od srca, kompletan utisak je perfektno!

Tokom tih dana nije bilo padavina, bilo je sunčano i iako je snega na stazama bilo knap imali smo četiri savršena dana. Petog dana je počeo da duva jak vetar, pa su staze zatvorene već oko podne i taj dan smo iskoristili za tradicionalnu posetu Sarajevu. Kako se vreme nije mnogo popravilo ni sutradan, vratili smo se kući jer su nas tog vikenda čekale važne društvene obaveze. Ipak, uživanje je bilo kompletno.

Za sve one koje to može da zanima – Jahorina lepša i bolja nego ikad 🙂

Povreda na skijanju

Nikako da sednem i napišem post a važno je i možda nekome posluži za nauk.

Pre nekog vremena sam na skijanju dobila jak udarac u list. Dečko koji je sedeo pored mene na korpi je, pri silasku, izgubio ravnotežu i njegov bord me udario par cm izdan pancerice. Bol je bio grozan, sledećih dana sam odmarala i hladila list nadajući se najboljem. Iako je otok bio veliki, ja nešto nisam ozbiljno shvatila tu svoju povredu, lekaru sam se javila neke tri nedelje posle povrede. Imam ja opravdanje za to – kada smo se vratili sa skijanja, sve je bilo blokirano snegom, čak je bila uvedena i vanredna situacija, plus je moja ulica bila raskopana zbog rekonstrukcije i … uglavnom, nisam otišla odmah (kako je trebalo) na pregled.

Poenta – udarac mi je “otkinuo” 30% mišića lista. Da sam odmah otišla lekaru, verovatno bi me i operisali i  spojili pokidano tkivo mišića. Ovako, 30 dana rehabilitacije u RH zavodu i doživotna povećanja pažnja pri bavljenju sportom (trčanje samo po ravnom, po mogućstvu sa kinezio trakama…) i rupa na listu koja se jasno vidi, naročito iz profila.

I to je za ljude.

Jahorina forever :-)

Ili tri godine kasnije …

Dobra strana snega, niskih temperatura i skoro kompletnog kolapsa u normalnom funkcionisanju zemlje Srbije je spajanje Sretenjskih praznika sa vikendom 🙂 Dakle, pet neradnih dana, idealno za kraći put. I tako se mi nađosmo na Jahorini, posle tri godine. Naravno, nezaobilazne usputne stanice Mokra gora i Višegradski most.

Deca i ja smo naučili da skijamo na Jahorini, oduvek voleli da tamo odemo i sada smo ustanovili da nam je baš nedostajala 🙂 Kopaonik je bio dovoljno dobra zamena, ali mi (nam) je Jahorina prirasla srcu i kao da smo se vratili kući odnekud 🙂 Sve poznato, prijateljski raspoložena lica i nekakav osećaj pripadnosti. Ljudi koji žive i rade na Jahorini uvek su bili jedan veliki plus ove planine, neposredni, spremni na šalu, druželjubivi.

Jahorina, ista kao i uvek sa nekoliko dobrih promena – na Ogorjelici I i Poljicama su šestosedi sa kožnim sedištima umesto metalnih dvoseda, staze čini mi se šire ispeglane nego ikada ranije, kad je dobra vidljivost skijaš dokle god ti pogled seže. I dalje je na Kopaoniku sve to mnogo bolje uređeno, obeleženo, našminkano ali opet i ovo je dovoljno dobro. Bila je gužva na stazama i na liftovima u određenim trenucima (i više od trenutaka, jednom smo čekali pola sata da sednemo u korpe 🙁 ) ali nam ništa to nije smetalo da uživamo u ovoj prelepoj planini.

Da li zbog planine, ljudi, vazduha, dobrog raspoloženja celog društva ili nekih mi nepoznatih varijabli 😉 uglavnom bilo je odlično.

Još slika na Flickr-u.

Kopaonik – treći put

A danas je treći dan 🙂

Evo nas na Kopaoniku, treću zimu zaredom. Obično smo na skijanju one nedelje kada je Sretenje, zbog što manje izostanaka školaraca, ali ove godine tajming je drugačiji.

Elem, izabrali smo najhladniju nedelju ikada. Navikli smo da skijamo u februaru, kada nije mnogo hladno, duži su dani… Nije problem -16°C, nego vetar. Kada smo na žičari, srce nam se sledi zbog vetra. Iako smo bili dobro obučeni i prvog dana (drugi da ne pominjem, duple kape, duple rukavice, šalovi, čarape…vuna je najbolji izbor) kad duva, ne pomaže ništa.

Ove godine smo zakupili apartman u vili Marko, putem Kolektive, po jako dobroj ceni. Apartman je super (mi smo se sa vlasnicom dogovorili i na licu mesta doplatili za mnogo veći apartman od dogovorenog, nema mnogo gostiju u kući, nama odgovara veći i svi srećni). Apartman je na dva nivoa, sedmokrevetni, kupatilo dobro opremljeno, ne veliko ni malo – taman, dnevna soba sa kuhinjicom baš ok, čisto je i toplo, sami podešavamo željenu temperaturu na radijatorima. Kuća je žuta, pa u skladu sa tim i unutrašnji detalji, posteljine i peškiri :-). Nameštaj moderan i funkcionalan. Jedini nedostatak je udaljenost od skijališta, 5 km (iako svuda piše 3, mi merili juče i 5 je) i što ne postoji nikakav organizovani prevoz, ski-bus ili tako nešto. Tako da smo vezani za automobil i svi moramo u isto vreme i da idemo i da se vraćamo sa skijanja… No, takva prilika.

Skijališta – dobro sređena, ovih dana nema gužve, jedino što nam stvarno nedostaje su kabine ili bar štitnici od pleksigasa na žičarama da nas malo zaštite od ledenog vetra. Možda i zbog malog broja skijaša, čini mi se da je veća neopreznost bordera, naročito pri prilazu i silasku sa žičare. Juče je jedan dečko “pokupio” Jelicu desetak metara pre ulaska na žičaru a mene je jedan border, pri silasku sa korpe pokosio (bili smo zajedno u korpi i valjda je izgubio ravnotežu pri silasku, šta li) i udario daskom u list 🙁 Sad sedim u apartmanu, gledam u sunčani dan, verovatno poslednji za ovo skijanje (popodne najavili sneg) utrljavam različite masti ne bih li razbila hematom i osposobila mišić za sutrašnje skijanje.

Cene – kao što se i očekuje na Kopaoniku, visoke, bar za standarde nas iz manjih gradova: čaj 140 din, kuvano vino 140 din, kafa 140 din, … Znatno povoljnije je u Rtnju gde obavezno pravimo pauzu u podne, jedemo preukusne krofne (50 din) a tamo je čaj 70 din, duži espreso sa mlekom 90, 0.5l vode 70 din. Fino je i toplo i odlično mesto za pauzu 🙂

To bi bilo to, za sada. Sutra ujutru ćemo videti kakvo će vreme a samim tim i skijanje biti.