Ljubitelji sporta uvek nađu način da se organizuju – postoje udruženja, grupe, klubovi i turističke agencije. Već nekoliko godina pratimo ponude specijalizovane agencije SkiFun čiji je jedini zadatak da što više skijaša, i onih koji bi to voleli da budu, odvede na veliki broj staza u Evropi. Ove godine (još u avgustu, nećete verovati) smo se dogovorili, rezervisali smeštaj i sa velikim društvom u decembru krenuli ka Francuskoj. Bila je to prva nedelja decembra, tzv. ski opening, kada su cene daleko niže nego u punoj sezoni. Značajno niže. Naše izabrano skijalište je bilo Ser Ševalije (ili kako god da se tačno čita 😀 ) Dolazili smo sa nekoliko strana sveta – nas petoro iz Srbije, dvoje iz Crne Gore, dvojica iz Švajcarske i naš predivni drug iz Kanade 🙂 Ukupno osmoro skijaša i dve neskijajuće drugarice/partnerke 😀 Pardon, sedmoro skijaša, jedan border i dve drugarice 😛
Dogodilo se što nikada nije – svih šest skijaških dana su bili prelepi, bez oblačka, sa možda i idealnom temperaturom za skijanje, od -7° do +2°C. Da se razumemo, u našoj grupi ja najkraće skijam a to je skoro dvadeset godina i nikada mi se nije dogodila tako prelepa zimska nedelja. I oni su dužim stažom se ne sećaju sličnog doživljaja. A na planini je najvažnije vreme – kada je sunce a sneg se ne topi, uživanje je zagarantovano.
Skijalište je odlično – staze su duge a liftovi brzi. U nekom trenutku smo merenjem saznali da više od 50% vremena provodimo na stazi a nešto manje na liftovima, što je odličan procenat (često je taj odnos 60/40 ili manji). U toku dana, sa pripadajućim pauzama, kafama i slatkišima smo skijali najmanje četrdesetak kilometara, na odličnom snegu – uživancija, zaista. Zbog vremenskog raskoraka u rezervacijama nismo bili svi u istom mestu – nas šestoro je bilo u Ser Ševalijeu a njih četvorica u Briansonu, koji je mnogo lepše i veće mestašce, sa interesantim ulicama, tvrđavom, restoranima i prodavnicama na kraju. Još sa svim ukrasima za Božić i Novu godinu, baš preslatko 😉
Pošto je blizu nekoliko drugih skijališta, išli smo i na izlete. Jednog dana smo se vratili sat vremena ka Italiji i skijali u mestu Sestriere koje je jedan od domaćina Svetskog kupa – odlične staze, još bolje spremljene nego u Ser Ševalijeu, široke, duge, nije bilo gužve, stvarno neprocenjivo. Drugog dana smo išli pedesetak kilometara dalje u Francusku, skijalište Le du Alp – meni se nije dopalo, ni staze, ni broj ljudi, ništa. Na kraju toga dana u jednog od mojih saputnika (koji je stajao na ivici staze) se zakucao neki nesrećni Englez i povredio mu koleno, što je još pojačalo moju antipatiju ka ovom mestu.
Sve u svemu – odavno nisam imala bolje skijanje. Odavno! I vreme i mesto i društvo – stvarno bih volela da se nekada ponovi sve.
Leave a Reply