Tag: Srbija

Motorom na more – prvo do Tare

Ar-Tara-Trebinje-Pržno-Ar.

Davnih, davnih godina, jedan od omiljenih prizora na moru bili su mi motociklisti koji su, u punoj opremi, sa rančevima i bisagama punim stvari, jezdili jadranskim magistralama. Samim tim, od trenutka kada smo kupili motor, jedno od dugih putovanja koje smo priželjkivali bilo je i ovo – odlazak na more. Dosadašnje “ture” su pokazale da posle stotinak kilometara moramo praviti pauzu i da se, što je duži put, skraćuje vreme posle kog su pauze neophodne, te smo zbog toga i dugo pripremali za ovakvo putovanje.

Ar-Trebinje-more-Ar U subotu, 23. avgusta krenuli smo ka Tari (kod prijatelja na vikend) – standardno: Čačak, Užice, onda do Zlatibora gde nam je bilo najmlađe dete da je vidimo i izljubimo i onda nazad na Taru. Da ne bude zabune, putovali smo sami, bez drugara motorista 😉

Tara je prelepa – skoro sasvim divlja, sačuvana od ljudskih novotarija, čak ni struje nema svuda. Naši prijatelji imaju solarne ploče – i zdravo i korisno 😉 Mobilna telefonija na rubu dometa – dakle, pravi, pravcati odmor. Vikend na Tari podrazumeva društvo, hranu, piče i muziku tj. zabavu do duboko u noć 🙂 Sutradan, lagano buđenje, šetnja do obližnjeg izvora vode, kafence, doručak i pripreme za daleki put. Do Tare smo došli poluopremljeni – kacige, jakne, letnje rukavice i farmerke. Ali je put do Trebinja, koje je bilo sledeće odredište, zahtevao punu opremu – što odela što pun kofer, jedan ranac na motoru i jedan kod mene. Ipod nano, slušalice (ili čepovi za uši, kako ko 😉 ) sočiva i polazak.

Ruta: Višegrad – Bileća – Trebinje. Put je solidan i baš za uživanje u vožnji. I vreme nam je bilo naklonjeno, toplo ali ne i vruće. Predeli prelepi, Drina, njen tok, zelenilo a kasnije oštra i surova Bileća u čijem podnožju se, potpuno nestvarno prostire ravnica i Gacko u njoj. Bilećko jezero predivno plavo i mirno. Milina jedna videti.

Nismo pravili mnogo pauza – jednu u Foči, za kafu, odmor i javljanje deci (wi-fi & Skype) i jednu baš kratku kod kapele Korićke jame. I to je bilo dovoljno da skoro sasvim odmorni stignemo u Trebinje, posle nekih 280 km.

Trebinje je grad koji odavno želim da posetim. Što zbog pozitivnih utisaka svih koji su ikada bili tamo, što zbog serije “Ranjeni orao” koja je delom snimana tamo a koju sam gledala sa ćerkama mnogo puta – jedna od onih samo ženskih stvari <3 Zbog svega toga, Trebinje zaslužuje potpuno novi post i dovoljno mesta da ga hvalim 🙂

Trebinje – dva sjajna dana.

Vrhpolje, Kadinjača, Užice

Jedno stvarno lepo putovanje.

Valjevo, Kadinjača, Ar Odmor u nekom drugom okruženju (jezero, more, neko egzotično odredište…) sigurno ima svoje čari i   pozitivne efekte. Za takav odmor treba puno planiranja, vremena i novca. Zbog toga, dok se bolje ne organizujemo, odmaramo i uživamo u lepotama Srbije i jednodnevnim izletima motorom.

U nedelju 6. jula okupili smo se oko 10 (nas šestoro, na pet motora) i krenuli put Valjeva. U Valjevu smo se dogovorili da produžimo do Osladića (mestašce u blizini) gde nas je čekao još jedan drug, da popunimo ekipu 🙂 proračunavanje puta, daljine i brzine jer je jedan od drugrara morao da se vrti u Ar do nekog dogovorenog doba (muzičar čovek, radi nedeljom 😉 ) Ipak, svi zajedno krećemo ka Vrhpolju gde smo planirali da ručamo. Tu dolazi do blagog osipanja društva, pomenuti drug odmah kreće nazad.

Vrhpolje je simpatično etno naselje, sa nekoliko vajata sa imenima tipa Višnja, Dunja… i koliko smo primetili bez prozora 😯 Priroda je jako lepa, Drina protiče tik terase i tog dana je bila mirna i bistra, krotka da može da se pregazi. Ručak ok ali ništa spektakularno, možda jer mi mnogo zahtevamo od roštilja (pošto se u Aranđelovcu tradicionalno dobro jede) ali taman za pauzu i odmor. Odatle krećemo dalje, niz Drinu i negde kod raskrsnice ka Mitrovcu, Kadinjačadrug iz Osladića ide na Taru da stigne neke svoje drugare a mi idemo ka Kadinjači.

Kadinjača je prizor koji svakako treba videti. Spomenik, bolje reći, kompleks je impozantan a verujem da se po vedrom danu, kakva je bila ta nedelja, vidi iz daleka. Evo jedne fotografije, tek da vidite kako je to meni izgledalo.

Sledeća stanica za odmor bio je kafe-restoran “Vagon” u Užicu, na obali Đetinje. Prijatno mesto za odmor, u kombinovanom hladu drveća i suncobrana, ma super.

Do kraja putivanja zaustavili smo se kratko na pumpi i kasnije u Topoli na još jednoj kratkoj pauzi. Sve u svemu, fin jedan dan.

Evo i foto-priče na Google+

 

Prva vožnja u novoj sezoni

Kraj juna 2014.

Moja prva vožnja ove sezone nije bila baš nešto fascinantna ali svakako vrlo upečatljiva. Išlo je nas šestoro (sa 5 motora) i pošto je jedan od članova družine imao dogovorenih obaveza u Aranđelovcu u 18h, morala je to da bude relativno kratka vožnja pa nam je cilj bio Kopaonik.Kg-Vrnjačka banja

Krenuli smo oko 10h. Pri samom polasku, motor je počeo da štuca i trza. Pretpostavili smo da je to rezultat pranja posle prethodne  vožnje i da će vremenom da se osuši i proradi kako treba. Klimavo (uz trzanje) do Kragujevca uz pitanje da li se vratiti ili nastaviti dalje – ipak krećemo dalje, do mesta Balosava gde postoji moto-servis. Međutim, nedelja je i servis ne radi.

Idemo dalje, lagano, sve u nadi da će biti bolje. Idemo ka Kraljevu, i u selu Stubal, pitamo za ikakvu mogućnost popravke motora. Tada smo drugare poslali dalje, da ih  ne usporavamo a mi krenuli dalje u avanturu. Prvo smo u tom selu sa ljubaznim domaćinima (koje smo sa puta pitali za pomoć a oni nas zadržali dok dođu do informacija) sve dok oni nisu našli jednog majstora raspoloženog da pogleda motor. I to posle ko zna koliko poziva i novih brojeva i kojekakvih kombinacija. Majstor Aco 😉 bio je tog trenutka u Kraljevu, pa smo mi krenuli ka Vrnjačkoj banji, gde je bio još jedan koji bi možda radio nedeljom.

U Vrnjačkoj banji smo popili piće, dok smo čekali majstora, koji je na kraju javio da mu je nestalo goriva i da ko zna kad stiže u banju. Onda smo krenuli ka majstoru Aci, više se i ne sećam u kom selu je on, koji je golobradi momak od dvadesetak godina, sa velikom željom da se zaista bavi motorima. Već do tada smo znali da jedino što može da uradi, bez trošenja mnogo vremena i truda je da pogleda svećice i karburatore, što je i uradio. Zadržali smo se sigurno sat vremena i krenuli nazad ka Kragujevcu pa kući. Motor nije radio ništa bolje. Cimanje i trzanje i negde blizu Kragujevca, na delu puta gde nema ni hlada ni drveta a da ne pominjem ikakve tragove civilizacije, motor je stao. Samo što smo ga pomerili na neki ispust pored puta, pored nas su prošli naši drugari koji su se vraćali iz Jošaničke banje. Zaustavili smo ih i onda u akciju povratka da benzinske pumpe da proverimo da li je nestalo goriva u motoru. I tako dva puta, pošto Jamaha neće ni da mrdne dok se ne sipa7-8l u rezervoar. Nekako krenusmo dalje, do kafane “Ko to tamo peva” u selu Ribeš, na klopu i piće. Klopa onako, ali  daj šta daš posle celog dana cimanja po putu. Posle toga, kroz Kragujevac pa do kuće. Od silnog cimanja sam bila umorna kao da sam prešla peške tih tristotinak kilometara.

Mora ovako, nema druge

Otvoreno pismo Dušana Mašića.

Juče sam pročitala otvoreno pismo koje je je novinar Dušan Mašić, (menadžer poslovnog razvoja BBC WS za Bliski istok i zapadnu Aziju) napisao “novinarki” Qrira povodom slučaja Ognjanović. Malo posle, kada sam htela da pročitam tekst suprugu, ustanovim da teksta nema (evo i dokaza). Srećom, tu je uvek budna i istinoljubiva Tanja Vehovec, pa sam našla pismo na njenom blogu.

Danas pročitam ovaj tekst i rešim da, iako nemam dozvolu Dušana Mašića, ali se nadam da mi neće uzeti za zlo, prenesem pismo u potpunosti. Imam nekoliko razloga za to a najbitniji su da jako cenim ljude koji se bore za istinu i svoju profesiju  i to što u ovoj zemlji stasavaju neki mladi ljudi kojima želim da budu  (bili novinari ili ne po profesiji) kao Negoslava, Dušan i Tanja a ne oni drugi.

Mora ovako, nema druge… 
Otvoreno pismo Sanji Ilić, “novinarki“ “Kurira“
Sanja, draga,
Nemoj da ovo pismo shvataš suviše lično, jer si ti samo posledica tragedije koja je zadesila novinarstvo u Srbiji. Uzroci su mnogo dublji i plašim se da ih ne bi razumela. Želeo sam da ti pišem već posle tvog prvog „teksta“ o porodici Ognjanović i parama koje su ostale na njihovom računu posle Tijanine smrti. Međutim, to bi se verovatno svelo na lične uvrede, slične onima koje su čitaoci tvojih „novina“ u svojim komentarima upućivali na adresu porodice koja je izgubila dete pre samo nešto više od četiri meseca. Zato sam rešio da još malo pratim tvoj „istraživački“ rad, a da u isto vreme pokušam da saznam kako bi medij poput BBC-ja propratio tu priču. Na taj način, možda ćete ti i tvoje „kolege“ naučiti nešto.
Da odmah budem jasan. Ja sa ponosom ističem da sam po zanimanju novinar ( i to iz Srbije) iako se već desetak godina bavim menadžmentom u medijima, a poslednjih 6 brinem o aktivnostima i razvoju BBC-ja najpre u Evropi, a sada na Bliskom Istoku i Zapadnoj Aziji. O mom novinarskom radu možeš da se raspitaš kod (malo)starijih kolega iz drugih redakcija (jer ih u tvojoj nema), mada je većina njih odavno izgubila profesionalnu bitku zahvaljujući „novinarima“ poput tebe. Ali, nisi ti kriva. Oni su.
Takođe, imao sam tu nesreću da proživim ono što proživljava i porodica Ognjanović. Od smrti moje jednogodišnje ćerke prošlo je već 10 godina i vreme tu dokazuje svoju relativnost. Kada se iz čistog mira zaplačeš u sred Pakistana, ili u hotelu u Muskatu (Oman) shvatiš da neke stvari nikada nećeš preboleti ma gde bio i samo je pitanje kako i koliko dugo ćeš živeti sa njima. Svako od „Ognjanovića“ se nosi sa tim na svoj način. Ono što želim da kažem je da nije samo Tijana žrtva u ovoj tragediji. Ona je stavila veliku tačku na svoj mali život, ali njena porodica, rodbina i prijatelji će celog života nositi taj ožiljak na svojim srcima. Da li se razumemo? Nije baš toliko komplikovano.
Da se sad vratim na tvoju „priču“. Pitanje šta se desilo sa parama koje su prikupili gradjani Srbije i regiona u nadi da će pomoći Tijani je sasvim legitimno. U javnom interesu je da se to sazna i tu nema nikakvih dilema. Ja sam u proteklih nekoliko nedelja razgovarao sa par najuglednijih i najuticajnijih BBC urednika na tu temu, sve u želji da ti napišem šta bi BBC uradio u tvom slučaju, a ne šta ja mislim da bi uradio. Primećuješ razliku? Novinar traži relavntne i kompetentne sagovornike da bi pronašao odgovore na pitanja koja zanimaju njegovu publiku.
Pošli smo od pretpostavke da si dobila informaciju iz banke da su pare podignute i da sad treba videti šta raditi sa tim. Zadatak novinara je da, kada dobije informaciju, istu proveri, a ne samo da je prenese. To znaju čak i oni koji ne rade u BBC-ju. Ovdašnji urednici su mi rekli da bi uradili 3 stvari: 1) pronašli drugi izvor 2) tražili dokaz za te tvrdnje i 3) uverili se da u dolaženju do tog dokaza nije prekršen ni jedan zakon koji bi eventualno mogao čitavu priču da obori na sudu. U slučaju da bilo koja od ove tri stvari nije urađena informacija o povlačenju para sa računa ne bi mogla da bude objavljena.
Šta bi onda bio sledeći korak? Da li bi BBC kontaktirao roditelje koji su ostali bez deteta? Lagao bih kada bih rekao da me pozitivan odgovor na ovo pitanje nije iznenadio. Javni interes nema kalendar. Naravno, sačekali bi da prođe sahrana, dali malo vremena porodici da tuguje, ali procena je da je četiri meseca sasvim dovoljan period. Pogotovo u uslovima ako bi se pokazala tačnom tvrdnja da je novac povučen. Pokušali bi da izbegnu direktan kontakt sa roditeljima. Zvali bi njihove rodjake, advokate, ljude koji su bili oko njih tokom kampanje prikupljanja novca….ali, ako bi bili sigurni da je novac podignut, potpuno je izvesno da bi kontaktirali i roditelje direktno.
Sve ovo se radi pre nego što je i jedno slovo objavljeno ili izgovoreno. Pokušali bi potom da pronadju neku organizaciju koja se bavi sličnim problemima (lečenjem dece u inostranstvu), razgovarali bi sa roditeljima koji imaju sličan problem (bolesno dete), ali ne sa ciljem da se od Ognjanovića uzmu pare, već da bi se pronašlo sistemsko rešenje koje ne bi bilo bazirano na medisjkim kampanjama i SMS porukama.
Ukoliko bi na kraju odlučili da objave ovu priču, sve to bi prvo moralo da prođe kroz ruke advokata, a saglasnost bi se tražila od samog uređivačkog vrha.
I ovde se slažu da je u pitanju veoma komplikovan slučaj koji sa sobom nosi mnogo moralnih, etičkih, legalnih i profesionalnih dilema. Ali, novinari i služe za to da se sa svime time izbore i da u interesu javnosti prezentiraju činjenice. Ma kakve i ma koliko bolne one bile.
Sanja, draga,…. šta si od svega ovoga ti uradila? Prateći tvoj slučaj video sam među komentarima na FB da se čak i tvoj muž gadi smeća od „novina“ u kojima „radiš“. Istina, kaže da si u pravu i da tu „ima nečega“, ali ja to ne mogu da tumačim drugačije osim podrške nekome sa kim živiš.
Ono što si ti uradila, čak i da su ti namere bile najbolje, je sledeće: 1) Stavila si porodicu Ognjanović na stub srama i izložila ih najgrubljim pretnjama i uvredama, 2) Povredilila si sve koji su želeli da zadrže Tijanu u najboljoj mogućoj uspomeni i 3) Prekinula si i obesmislila svaku buduću akciju prikupljanja novca za neko bolesno dete. I sve to na osnovu, kako sada stvari stoje, potpuno POGREŠNE informacije.
Žao mi je što UNS i NUNS (čiji sam jedan od osnivača) nisu našli za shodno da povodom ovog slučaja organizuju razgovor sa urednicima medija i povedu raspravu o svim etičkim, moralnim i profesionalnim aspektima ove priče. Medjutim, kako su „novinari“ u tim „medijima“ poput tvog, novinari baš koliko su i „glumci“ u porno filmovima- glumci, onda profesionalna udruženja (ma koliko loša bila) nemaju sa kim da razgovaraju. Ja ipak radije kažem da su „Kurir“ i ostali- novine, baš koliko su Dafiment i Jugoskandik bili banke. Tako su se zvali, a radili su jedan sasvim drugi posao koji se pre ili kasnije svede na kriminal. Takvo je i ovo tvoje „novinarstvo“.
Sanja…..tvoje će ime ostati u potpisu možda najnemoralnije i najprljavije kampanje koja je vođena u tvojim „novinama“. To su, izgleda, u nekom trenutku shvatili i tvoji „urednici“, pa su krenuli da sve to potpisuju sa „Redakcija „Kurira““. U nadi da će svako od vas moći da mirno spava, (ne) svesni gluposti koju ste napravili. Ili, možda i dalje tvrdite da „ima tu nečega“?
Nadam da znaš još nešto da radiš u životu, jer ti novinar nikada nećeš biti. Možda bi i mogla, ali sada je već suviše kasno za to.
Ali, pre nego što , pre ili kasnije, odeš iz tog smeća od „novina“, probaj da preko cele naslovne strane objaviš samo dve reči: OGNJANOVIĆI- IZVINITE. Velikim slovima, što većim.
Možda ti oproste, ali te sigurno neće zaboraviti. Ni oni, ni ja, čije si ožiljke na srcu svojim pisanjem otvorila. Nikome ne treba želeti da ga nešto zadesi da bi mogao to da razume. Ne želim ni tebi.
Možda nećeš biti novinar, ali ćeš sa „OGNJANOVIĆI- IZVINITE“ pokazati da u tebi ima bar nešto malo ljudskog.
U nadi da ću i to dočekati…
Srdačno
Dušan

Kratak dan, taman za do Bogutovca ;-)

Dok se ne probudi prava kišna jesen.

Još jedna nedelja koju smo ukrali od jeseni – 3. novembar, skoro neverovatno. Krenuli smo oko pola deset, kada je već bilo prijatno toplo. Ovoga puta, bilo nas je četvoro (na tri motora 😉 ).

Prva stanica – Batočina, auto plac i prodavnica moto opreme “Perić”, ali ne radi  nedeljom, kao što je nekada. A baš smo bili raspoloženi da pogledamo još neke sitne “motorske” potrepštine. Nastavili smo dalje, starim putem ka Nedelja 3-11Kruševcu i Trsteniku. Put je baš ok, širok i nov, nije sasvim prav da bude dosadno ali nije ni naporno krivudav. Na kružnom toku, gde je nekad bila raskrsnica,  odlučili smo da idemo ka Kraljevu. Prva kafe pauza u Vrnjačkoj Banji, na prepunom trgu. Ovo mi je druga poseta čuvenoj banji i bila sam prijatno iznenađena brojem ljudi na ulicama i u parku. Vreme  fino, doduše bez mnogo sunca ali toplo, čak sa nekim toplim vetrom. Kad ni na motoru nije bilo hladno, kao onomad pored Dunava 😉

Kako je bilo vreme ručku, a neki od nas nisu ni doručkovali, uputili smo se do čuvene kafane “Kod Mira” u Bogutovcu, na nekih pola sata do 40 min vožnje. Zatekli smo skoro praznu kafanu, ali se vremenom terasa popunila – hrana je jako dobra, naročito ćevapi (lepši nego novopazarski, mekani i pucketavi) i kečiga (kako mi kažu). Pošto kafana nije baš na samom putu Kraljevo-Raška, već malo uvučena, tolika poseta govori da svi ciljano dolaze tamo na klopu, dakle, nema greške ako ste  gladni a u okolini. Inače kratak dan se već bližio kraju, pa je bilo vreme za povratak. Dodali smo na sebe marame, dukserice i šta je već ko poneo za rezervu i krenuli nazad, preko Mrčajevaca, Rudnika i Topole.

Još jedan lep, poludnevni, izlet sa pređenih 360 km. Ako nam se vreme smiluje, možda iskoristimo i sledeću nedelju.

Bogutovac