Beringen, Šafhauzen, Cirih

Tokom dva dana, puno lepih mesta i građevina.

Krenuli smo iz italijanskog dela Švajcarske u nemački. Odredište – Beringen, mesto u kome žive prijatelji koji su nas nestrpljivo čekali.  Ukucali smo adresu (kao i međutačku – pumpu drugog prijatelja kod koga smo planirali da svratimo) u navigaciju i krenuli. Sve je bilo u redu dok nismo krenuli ka Cirihu posle kratke pauze na pumpi. Sad se više i ne sećam, ali mislim da je bio neki nesporazum oko izlaska sa kružnog toka (uputstvo navigacije se nije poklapalo sa znakovima na putu) tako da smo prošli kroz sam centra grada. Možda to tako i treba ali nam jeste malo podiglo pritisak. Sledeći problem, auto put koji se ravnomerno račva na polu-levo i polu-desno a navigacija daje instrukcije “produžite pravo”. Pa,  šta je pravo ?!?! Uz malo sreće (na jednoj takvoj raskrsnici pola nas je bilo za levo, pola za desno, Mića je vozio desno …), malo uputstava i malo putokaza stigli smo na željenu adresu. I svima je laknulo 🙂  Zatim draga poznata lica, priče, klopa i sve tako nešto fino.  Planovi za sutradan, raspored za spavanje i noć.randenturm

Vreme se pokvarilo još dok smo se približavali Cirihu prethodnog dana, tako da me izmaglica i jak vetar uopšte nisu iznenadili tog jutra. Ipak, nismo se dali omesti u planovima pa smo krenuli ka Randenturmu – osmatračnici na osam spratova sa koje se, po lepom danu, pruža pogleda na okolinu (na fotografiji je snimak takvog nekog dana). Tada se samo nas dvoje popelo do vrha i jedva sam od vetra uspela da napravim neku skoro sasvim nejasnu fotografiju, na kojoj se vidi magla i tačkice u daljini.  Ali smo ga bar “overili” 🙂rheinfall

Priroda u okolini Beringena je bogata i ima šta da ponudi posmatračima, čak i po ružnom vremenu. Vodopadi na Rajni (Rheinfall)  su najveći u Evropi i slika su koja stvarno pokazuje jačinu prirode. Došli smo relativno rano, pa je radila samo jedna suvenirnica tako da nismo imali gde ni da se ugrejemo i da kroz prozore posmatramo ovaj veličanstveni prizor. Uprkos hladnoći i vetru, prošetali smo malo okolo, bacili pogled na zamak koji se nalazi iznad samih vodopada ali se renovira pa nismo mogli da ga obiđemo. Uprkos svim tim sitnim nedostacima, imali smo šta da vidimo, pa smo zadovoljni krenuli dalje.

Šafhauzen (Shaffhausen)  je grad malo veći od Aranđelovca. Centar grada je pešačka zona, gde se mogu videti vrlo interesantne zgrade. Pored proizvodnje satova, ovaj grad je poznat i po izbočenim prozorima na kućama tako da gledaju na dve strane. Vrlo interesantna zgrada je i “Kuća vitezova” (ili tako nešto nisam baš sigurna u prevod originalno ime je “Haus zum Ritter”) koja je specifična po svojoj oslikanoj fasadi, skoro kao ikonopisanoj, rad slikara Tobiasa Stimera.

Još jedna interesantna građevina u Šafhauzenu je dvorac Munot, kružna tvrđava iz 16. veka, do koje vode vrlo strme stepenice, i koja se nadvija nad gradom, tek da se odmah pretpostavi da su u njoj živeli ljudi koji su nekada gradom i upravljali. Pogled na reku i sam grad je jako lep ali je nama kompletan doživljaj malo pokvario ledeni vetar. Posle kratke pauze uz kaficu i sokove, vratili smo se našim domaćinima da nas i dalje goste. Cirih je bio predviđen za sutra ali najviše kao šoping-tura.

Pošto je nas 6 krenulo u Cirih, sa osnovnom idejom da se obiđu neke prodavnice, od sightseeing-a ništa. Posle obilaska jednog tržnog centra koji nam je bio uz put, uputili smo se u ulicu Banov, koje se mi sećamo od ranije. Tamo smo se razišli u strelce i šetali gde se kome dopadalo. Mi smo opušteno prolazili pored velikih i malih prodavnica, zavirivali po sporednim ulicama, kupovali greb-greb lutriju, pili kafu i jeli bavarsko pecivo. Iako nismo obišli neka lepa mesta u Cirihu, sasvim zadovoljavajući dan.

Lago di Maggiore

Askona, Lokarno i povratak u Belinzonu.

Prvo jutro u Švajcarskoj dočekalo nas je sa vetrom, ne baš jakim kao u toku noći, ali dovoljno hladnim da ne bude prijatno za šetnju. Ipak, ceo taj dan je bio isplaniran do detalja pa smo rano krenuli u realizaciju plana – pravac Askona (Ascona).

lago-di-maggioreJezero Mađore (Lago Maggiore) je lepo i veliko. Bilo je i malo talasasto zbog vetra, ali je sunce ublažilo osećaj hladnoće. Sam gradić Askona je simpatičan, pravo mesto za odmor i opuštanje. Staza pored jezera, isto ono neobično drveće kao u Luganu, procvetala stabla duž ulica, stvarno praznik za oči. Ne baš široke ulice, više sokaci, kuće jarkih i veselih boja. Male prodavnice, kafei, restorani.  Ljudi su ljubazni, prijatni. I dalje sam imala osećaj kao da sam u Italiji, što zbog jezika, što zbog ophođenja.

Blizu obale jezera smo videli neobičnu ploču, na koju su stavljeni otisci stopala i potpisi nekih fudbalera izliveni u bronzi (sad sam naravno zaboravila i ona imena koja su mi bila iole poznata) ali uopšte nisam našla podatak kakav je to spomenik, šta li. Tamo nisam videla bilo šta da piše (osim imena sa strane) pa sam još uvek u dilemi o čemu se tu radi.

Sledeće odredište – Lokarno (Locarno). Na istom jezeru, slično ali opet različito. Veliki trgovi, drugačije zgrade, nekako šire. Stari deo grada sakriven iza modernih zgrada. Na žalost, nismo se dugo zadržavali u Lokarnu jer smo trebali da se vratimo u Belinzonu oko podne, kada je pauza za ručak, da se vidimo sa još nekim prijateljima. U povratku smo promašili malo jedno skretanje pa nas je GPS teta vodila nekim drugim, vijugavim putem ali interesantnijim za posmatranje. Stigli smo tačno na odredište bez daljih problema.castelgrande-jedna-od-kula

Belinzona je gradić u kome smo spavali ali koji smo oblišli poslednji. Poznat je po bogatom srednjevekovnom nasleđu i tri tvrđave koje to potvrđuju: Sasso Corbaro, Castelgrande i Castello Montebello. Izgleda kao da je grad nastao oko Castelgrande do koje se dolazi liftom koji je u centru. Iako je vetar i dalje duvao i to sve jače, prilično detaljno smo obišli tvrđavu. Čitav mali grad, sa uređenim travnjacima i vinogradom a koji je povezan sa tvrđavom Montebelo. Lepo sam mogla da zamislim oklopljene vitezove koji na konjima prolaze tuda. Neobičan prizor za lepe uspomene. Mada svakako treba mnogo više vremena da se sve lepo obiđe, vidi i da se stekne pravi utisak o veličini i trajanju ovih tvrđava.

Sirmione, Milano, Lugano

Milano, sa upečatljivim građevinama, elegancijom i gužvom.

sirmione-plazaPonedeljak je osvanuo bistar ali ne sasvim sunčan. Pre polaska smo još malo obilazili Sirmione, u kojem stvarno ima interesantnih kutaka. Prošetali smo, osmotrili plaže, staze i zelenilo oko jezera Garda i zatim, po već sunčanom vremenu krenuli put Milana.

GPS teta nas je sigurno vodila do samog centra Milana (definitivno smo potvrdili da je korisnija u gradskim uslovima katedralanego na auto-putu, naročito na deonicama koje su nam potpuno nepoznate 🙂 ), gde smo ostavili auto u garaži i krenuli pešaka ka trgu. Gužva na ulicama, veliki broj parkiranih motora i iza svega toga veličanstvena katedrala. Ali stvarno veličanstvena. Bilo mi je jako žao kada sam uvidela da ne možemo da je pogledamo iznutra (samo grupne posete, grupa je 7+ ljudi, uz vodiča i uz to da treba da budu međusobno povezani) a bilo je suviše kasno da tražimo neku agenciju ili grupu kojoj možemo da se priključimo. Ali i pogled spolja je dovoljno fascinantan.

Odmah preko puta katedrale je galerija Vitorio Emanuele II, koja je posebna priča za sebe, potuno zasvođena, elegantna i jako upečatljiva. Od poda do krova. Posle šetnje po njoj i oko nje, seli smo da popijemo kafu a za stolom pored našeg su bili David i Urs (jedna polovina kvarteta Il Divo) a iza njih i ostatak društva (naravno, sa pratnjom).

Pred nam je bio prilično dug put i nismo se dugo zadržavali u Milanu, a i zbog nedostatka informacija ne videsmo još neke važne stvari koje su tamo (La Scala, Tajna večera… i to jer nisam znala pre polaska da ćemo ići u Milano a tokom boravka u Italiji uopšte nisam imala pristup internetu da proverim tačno gde šta ima da se vidi) ali možda nekad i vidimo.

LuganoLugano je kraj istoimenog jezera u italijanskom delu Švajcarske. Duž je jezera raste (ili je zasađeno) neko vrlo interesantno drveće, sa jako neobičnom krošnjom. Stigli smo već kada je padao mrak, pa smo malo prošetali pored jezera, zatim po centru grada, širokim trgovima i čistim ulicama. U Luganu se prodavnice zatvaraju u 18h, pa smo mogli samo da gledamo u izloge pune svega i svačega, od čega mi je najžalije bilo što ne mogu da kupim razne vrste čokolade. Malo smo odmorili u kafeu u kome dva konobara govore srpski 🙂 i krenuli dalje, do obližnjeg mesta Belinzona (Bellinzona) gde smo trebali da prespavamo. Poslesasso-corbaro večere u restoranu koji drže Hrvati, u kome se služi hrana i posle 21h za razliku od ostalih restorana tamo, otišli smo da obiđemo jednu od tri tvrđave u ovom gradu, koja je najviše iznad grada – Sasso Corbaro. Uz put smo videli dve srne (odmah pored puta)  i jelena koji ih je čekao malo niže u livadi, pa sam pomislila da je tu negde nešto kao nacionalni park 🙂 a nije. Bilo je hladno, počeo je da duva vetar pa se nismo preterano dugo zadržali u tvrđavi nego smo krenuli ka hotelu.

Skijanje u Alpima

Bilo je hladno, oko -5°C, ali sunčano, dan kakav čovek poželeti može za skijanje.

Od silne gužve i obaveza raznih oko već proteklih praznika (Svima želim puno zdravlja i zdrave pameti a za ostalo neka se snađu pomenutim adutima), nikako da stignem da ispričam utiske sa putovanja po Švajcarskoj kojim sam doobro napunila baterije pa sada sa lakoćom mogu da se nosim sa sivom svakodnevicom palanačkog života. Bar neko vreme.

Lojkerbad (Leukerbad) je mesto nekih 320km udaljeno od Ciriha, što je oko tri sata vožnje ako se ide dužim putem, kojim smo mi išli. Prošli smo pored Ženevskog jezera (koje je veliko, baš veliko, meni više liči na more) i išli smo kroz Sion, što na francuskom znači Sunce (ili nešto tako) jer je to mesto sa velikim brojem sunčanih dana u godini. Sion je čuven i po vinogradima i vinima koja se tamo proizvode. Kako su to Alpi (Bernski Alpi) i nema mnogo obradive zemlje, u vinogradima je iskorišćen svaki raspoloživi centimetar. Sve je podrezano i povezano pod konac. Bar tako izgleda iz automobila.

U Lojkerbad smo stigli uveče 25.12. što je bilo Badnje veče hrišćana katolika, koji ovde preovlađuju, pa je sve bilo pusto i prazno obzirom da je to najveći praznik koji se proslavlja u krugu porodice. Na ulicama su mogli da se vide samo ljudi koji su ili pravoslavci 🙂 ili neke druge vere a jedva smo uspeli da nađemo restoran koji te večeri radi da ne pominjem to da smo svi bili gladni … verovatno i više nego inače jer smo znali da ima malo šanse da bilo šta negde kupimo bar za prvu pomoć.

Lojkerbad, skijanje26.12. smo krenuli na skijanje već od devet sati. Dnevni ski pas sa Torentom je 44chf (oko 28€). Torent je vrh do koga idu velike gondole (80 ljudi plus vozač 🙂 ili 6400kg) i male gondole u koje može da sedne šestoro. Početna stanica velike gondole se nalazi na 1450m nadmorske visine a do nje se može stići autom (tu je i veliki parking), autobusom ili skijama ako se krene sa druge strane planine kako smo to mi radili. Krajnja stanica je na oko 2500m i tamo se nalaze garderobe, restoran, uslužni ski servis, toaleti i krajnja stanica malih gondola. Ski lift (od gondole na veće visine idu liftovi sa tzv. sidrima) koja ide na najveću visinu od 2700m nije radio, verovatno jer nije bilo dovoljno snega za skijanje u tom delu.

Što se količine snega tiče, bilo je taman dovoljno za skijanje, dobrim delom je bilo leda na stazi a ponegde i kamenja i zemlje. Ipak, imali smo sreće jer u prethodnih 4 ili 5 godina snega uopšte nije bilo u ovo doba godine. Bilo je hladno, oko -5°C, ali sunčano, dan kakav čovek poželeti može za skijanje. Staze su strme ali široke i dobro sređene, pa nije problem savladati ih. Na mnogo mesta izgledaju kao levak pa sam imala utisak da više skijam uzbrdo nego nizbrdo 🙂 Na stazi smo ostali do poslednjeg momenta (gondole rade do 16:15) i u apartman se vratili oko pet. Već oko šest smo bili u drugom vrlo interesantnom i upečatljivom delu Lojkerbada – na bazenima.

Lojkerbad je poznata banja (kako i samo ime mesta kaže) koja ima tople vode čija se temperatura kreće između 28 i 43°C. Ima četiri bazena od kojih su dva napolju. Osećaj je skoro neopisiv: topla voda svuda oko vas, uživancija, a ljudi koji prolaze ili gledaju sa terase su u debelim jaknama, kompletno opremljeni za hladnoću. U bazenu koji je napolju su svi, pa i bebe od nekoliko meseci, brčkaju se na -6°C bez ikakve nelagode. Jedino je potrebno ukvasiti glavu s vremena na vreme, tek da vam se ne smrznu uši ili nos 🙂 Na spoljnim bazenima ima velikih tuševa ispod kojih možete da stojite koliko god vam je volja i stalno je toplo. Tu su i dva odvojena dela koji neodoljivo podsećaju na jacuzzi kade sa sve balončićima i strujom koja vas vrti u krug. U unutrašnjem bazenu su uz ivicu odvojeni delovi gde su ventili koji ubacuju vodu u bazen ali su namešteni na različite visine tako da rade kao masažeri i sve je regulisano znakom sa strane koji uz zvuk i natpis obaveštava kada je vreme da se pomerite za jedno mesto u redu. Sve je lepo zamišljeno i organizovano 🙂 Čak i ormani u svlačionicama koji mogu da se zaključaju samo ako ste u unutrašnju stranu brave ubacili karticu za ulaz na bazen. To možda nekome deluje kao sitnica, ali za mene je bio vrlo interesantan detalj obzirom da znam kako (ne) izgledaju svlačionice na našim bazenima.

Posle sat ili dva provedenih u bazenima a sve to kao završetak skijaškog dana, ostalo nam je samo da se lepo ušuškamo u krevetima i odemo u carstvo okrepljujućeg sna.

Cirih

sačekala nas je gužva ali ne onakva na kakvu smo mi navikli,

Danasnji dan u Cirihu smo počeli posetom crkve u kojoj je bila priredba škole u koju idu ćerke naših prijatelja. Crkva je tu istom dvorištu sa školom (ovde deca najviše 15min. mogu da budu udaljena od škole u koju idu i o tome se strogo vodi računa a dešava se da su vrtići i u istom dvorištu sa zgradom gde deca žive) i sva deca, bez obzira na nacionalnost i veroispovest učestvuju u priredbi jer je to švajcarska škola i crkva, pa se mora. Na taj način decu od malih nogu privikavaju na crkvu koja je topla, gde se peva i udobno sedi i pretpostavljam da onda nikako deci nije bauk sve što se u toj crkvi radi (ne kažem da se u nasim crkvama ne peva ali je malo drugačije kad cvokoćeš i premeštaš se sa noge na nogu i jedva čekaš kraj da odeš negde gde je toplije…). Na kraju priredbe su deca na 30 različitih jezika poželeli svima srećan Božic i Novu godinu (tri jezika od tih su: srpski, hrvatski i bosanski !!!!) što samo pokazuje koliko ovde ima stranaca i sigurno im nije lako jer ih nikako ne prihvataju kao sebi ravnima. Ali to je druga (i duga) priča.

Posle priredbe smo krenuli u obilazak grada.Cirih (Zürich) je slika i prilika Švajcarske: čist, lep i dobro organizovan. Sve može ali sve ima svoju cenu, koja je za naše pojmove uglavnom velika, ali je u odnosu na prosečne zarade ovde sasvim ok.
Dnevna karta za prevoz (koja vazi 24 sata od trenutka kupovine) kosta 7.6 CHF (oko 418 din) ali kada je kupite možete da idete gde god hoćete čak i na vožnju brodom po jezeru (koje je ogromno, ali o njemu možda neki drugi put). Prevoz je tako organizovan da na svakom tramvaju, troli ili autobusu piše koje su sve stanice na marš ruti, u prevozu je nacrtana karta rute sa nazivima stanica (koje vozač najavljuje unapred) i sa svim ostalim linijama koje mogu da se uhvate na svakoj stanici. Krajnje jednostavno i precizno.

Obzirom da smo krenuli u šetnju gradom u najgorem trenutku jer su velike gužve pred Božic, sačekala nas je gužva ali ne onakva na kakvu smo mi navikli, vec organizovana!!! Zvuči smešno, ali tako je, organizovana, svi su u žurbi ali niko nikoga ne gura, svi lepo i uredno čekaju svoj red i ja uopšte nisam primetila neku euforiju i nervozu koja je obično prati. Ili sam ja bila opuštena i neopterećena pa mi je izgledalo tako.

Cirih - BanhofstrasseGlavna ulica u Cirihu je Banovstrase (Banhofstrasse) i u njoj je većim delom zabranjen saobraćaj, osim za tramvaje. Kao (verovatno) i sve glavne ulice puna je i prepuna prodavnica i robnih kuća. Sve su poznate svetske firme kao npr.: Cartier, Chanel, Tomy Hilfilger, DKNY, Bata, H&M, C&A i ko zna šta još, zaboravila sam već. Sniženja su tek počcela i to ne svuda, ali primetila sam da su mnoge cene u Beogradu dosta veće nego ovde (npr. u «Bati» je najveća cena koju sam videla 125CHF što je 6875din a uglavnom su izmedju 45 i 75 CHF a to je mnogo, mnogo jeftinije od onoga što možete naci u Beogradskim prodavnicama. O izboru da ne pričam.) Lutali smo i sokacima koji se nalaze u poprečnim uličicama i išli na kafu u «Starbucks cofee» (kao Meg Rajan i Tom Henks u “Stigla vam je pošta”:)) i baš mi se svidela ta neka kafa sa ukusom pralina koju su predlagali za danas 🙂

Čitav Božićni ambijent video se tek pošto je pao mrak i sve je izgledalo super (uskoro stižu i sličice…) ali opet ne previše napadno. Umorni od duge šetnje (a možda i od računanja koliko šta košta i da li je dovoljno sniženo) vratili smo se, bez gubljenja i lutanja, na stanicu odakle smo i krenuli jutros i to sa namerom da se pripremimo za sutrašnji put na skijanje.