Tag: trčanje

Toronto maraton

Moj peti polumaraton i najbolje vreme do sada!

Toronto se nalazi na obali jezera Ontario, najmanjeg u nizu 5 velikih jezera ali ipak povelikog 🙂 Za razliku od nekog drugog grada, zaista ima izgrađenu zonu pored obale (Waterfront) u kojoj se 21. oktobra održao maraton.

Mapa polumaratonske trase

Putovanje koje smo započeli još 5. oktobra približavalo se kraju a za finale smo ostavili ovu trku – ona je i bila razlog zbog kojeg smo ostali nekoliko dana duže u Kanadi, tzv. 3 u 1 😉 U petak, 19. oktobra smo otišli da pokupimo brojeve, majice i ostalo. Mislim da ne treba da naglašavam da je sve bilo dobro organizovano, uz osmehe, dobre želje za trku i priličan broj učesnika, iako smo otišli malo posle otvaranja. Usput sam kupila i neke GU gelove, jer nisam mogla da nađem Isostar, pa ko velim, bolje išta nego ništa… ostatak dana smo proveli u šetnji, razgledanju, uživanju u gostima.

Maratonska i polumaratonska trka su počinjale u nedelju, od 8.45, pa po zonama, naravno. Svih prethodnih dana je bilo fino i toplo, ali je tog dana zahladnelo pa je ujutru bilo oko 2°C, sa efektom vetra -1°C. Ali sunčano, što je u stvari bilo idealno vreme za trčanje. Staza odlična, široka i ravna, sa neznatnim uzbrdicama, prolazila je kroz centar grada, kroz Kraljičin park (Queen’s park) i pored značajnih građevina, tipa Gradske skupštine, ROM muzeja i na kraju do jezera i nazad do Trga Nejtana Filipsa (sam centar, kod Gradske skupštine).

Uz svu hladnoću, mnogo volontera i stanice za okrepljenje na 3.5 do 4 km, bila sam jako zadovoljna organizacijom. Što se mene tiče, trčla sam nekako lako, bez opterećenja i muke, bar prvih 10 km. Onda sam počela da se umaram, ali su tu bili gelovi i sporadične deonice pri okrepnim stanicama kada sam hodala – i da se odmorim a i da se ne okliznem. Vreme je bilo stvarno idealno za trčanje, mada sam ja zbog vetra stavljala i skidala kapu i rukavice, ali nema veze, čime drugo da se zanimam dok trčim. Publike nije bilo mnogo i potpuno razumem zašto nije na takvoj temperaturi, ali su oni koji su bili stvarno pomagali. Bilo je dosta šaljivih transparenata koji baš okrepe (“Looks like too much effort for a free banana!”, “Legal weed on the finish”, “If Donald Trump can run, so can you”…)

Sve u svemu sjajna trka, staza takođe i na kraju (iako je opet moj sat pokazao 500 m više nego 21.1 km) moje do sada najbolje vreme 😀 2.17.49. HA! 😀 Zaboravila sam da pomenem da je ovo moj PETI polumaraton i tek sam zbog toga zadovoljna postignutim vremenom 😀

Kako smo trčali u Budimpešti

Prolećni polumaraton, 15. aprila 2018.

Jednom godišnje, a sve se nadamo dva puta ćemo 😀 , idemo u neku zemlju u okruženju na polumaraton. Posle Ljubljane, Soluna i Beča, ove godine smo otišli u Budimpeštu. Lepo vreme, lep grad, nije mnogo daleko pa hajde. 

Pripreme za put i  sam odlazak nisu mnogo obećavali – broj putnika se smanjivao iz dana u dan, iz opravdanih razloga naravno, onda smo na mađarskoj granici čekali 2 sata (neću ni da komentarišem), jedva stigli da podignemo brojeve jer je radno vreme bilo do 16h, pri preuzimanju brojeva nisu proverili ništa šta je trebalo da se proveri itd. Ipak, lep dan, subota 14. april, veliki apartman jako blizu Margitsigeta, ostrva u Dunavu gde su bili početak i start trke, tako da smo imali dovoljno vremena da se prošetamo, vidimo šta nas zanima i napravimo plan za ujutru.

Trka je počela u 9, u talasima naravno, zbog velikog broja trkača. Ne znam tačno koliki je taj broj bio, mislim da je polumaraton ograničen na 10.000 ali je bilo sigurno još toliko učesnika relejnog polumaratona.  Malo me je brinulo koliko će to brzo krenuti moja zona – zbog poklapanja trase početka i kraja trke, sporiji trkači budu pokupljeni autobusom koji kreće u određeno vreme sa starta i lepo “čisti” one spore da ih ne sustignu oni brzi. Pošto sam ja prilično spora, eto brige 😀 ipak, start je bilo odlično organizovan – talasi su kretali na svaka tri minuta, tako da sam mogla opušteno da krenem 🙂 

Sama trasa prolazi pored ili preko najvažnijih građevina u Budimpešti pa smo imali svojevrsni obilazak 🙂 Prvo smo prešli preko Margitinog mosta, posle preko čuvenog lančanog mosta sa lavovima, prošli pored Budimskog dvorca, pa ispod njega kroz tunel dalje u obilazak pored Cipela na obali Dunava, zgrade Parlamenta i još mnogo toga što nisam primetila i/ili zapamtila 🙂

Sve u svemu, celokupna organizacija trke za svaku pohvalu – staza odlična, dovoljno okrepnih stanica (voda, neki sladunjavi energetski napitak, banane, glukoza…) plus vatrogasci i komunalci sa cisternama koji prave “tuševe” jer je pred kraj trke bilo prilično toplo, vidno obeležene trake za smene trkača relejnih trka, cilj isto na ostrvu uz jako dobro dizajnirane i urađene medalje i odličan paket za osveženje – čokoladno mleko, grickalice, sokovi, voda… Sve zaista bez greške. Svaka pohvala za organizaciju!

Što se nas trkača tiče, svi smo završili trku znatno sporije nego inače – brat i ja smo se spremali po programu na slici levo i nije dovoljno dobar, nema dovoljno duge treninge pa smo posle 16. km bili tropa a moj suprug je imao problema sa mišićem desne lože pa je poslednja 4 km šetao. I opet stigao pre nas 😀 Uglavnom, svi zadovoljni, bez nekih velikih povreda ili tegoba, sve u svemu super vikend.

 

 

 

 

34. maraton u Beču a moj treći polumaraton :-)

Bečki maraton – jedan od najvećih u Evropi.

Maraton u Beču se održava već 34 godine i jedan je od onih velikih maratona za koje je broj učesnika ograničen (ove godine je bilo prijavljeno 42.799 učesnika maratona, polumaratona i štafetnog maratona) tako da sam se baš radovala učešću u jednom takvom mnogoljudnom spektaklu.

U principu, sve je bilo dobro ali sam se malčice razočarala u organizatore jer sam od ovako velikog maratona očekivala mnogo više nego od npr. ljubljanskog ali sam se tu prevarila – to je razlika onih koji još uvek privlače takmičare od onih koji moraju i da ih odbiju. Za prilično veliku startninu, skoro duplo veću od LJUB, dobili smo kesice sa ogromnim startnim brojem koji je više smetao nego koristio na trci, čip koji je morao da se vrati na kraju trke i promo materijal – nasuprot torbe, adidas clima cool majice, nepovratnog čipa i još koječega u LJUB. Na okrepnim stanicama je bilo vode, nekog plavog energetskog pića i banana (opet u LJUB i čokolade i kockica šećera i pomoradži).  I da, publika i podrška je bila daleko bolja i brojnija u Ljubljani, iako se za bečki maraton publika pominje kao veliki plus…

Elem, sam start trke je malo pre velikog mosta i sigurna sam da izgleda fenomenalno iz vazduha – postoji 6 startnih grupa koje kreću jedna za drugom u različitim trakama mosta, tako da je most dugo preplavljen trkačima. Sama staza je odlična, prolazi se i gradskim ulicama i parkovima, najvećim delom je ravna i široka. Poslednja tri kilometra su u ulici Mariahilfer a cilj  je kod gradske skupštine i to skoro 500m dalje od one tačke gde je moj Garmin sat pokazao 21.1 km.

Vreme je bilo promenljivo, toplo kada je mirno i ledeno kada dune vetar, tako da bih, šta god da sam obukla, promašila opremu. Nosila sam i kapu i duks koje sam malo nosila, malo skidala i tako tih dva sata. Negde na osmom kilometru sam sustigla brata koji je ulaganio tempo i posle smo zajedno trčali do kraja – ni on ni ja nismo došli potpuno spremni na trku pa je on meni pravio društvo i trčao mojim ritnom. I bilo je sjajno, odavno se nismo tako ispričali niti sam tako lako istrčala tih 21.1 km – vreme mi je bilo 2:23:35 što je za minut-dva slabije nego na prethodne dve trke, ali s obzirom na tok priprema, odlično!

Još samo jedan detalj – posle kraja trke sam pokušavala da dođem do nekih informacija i osim pripadnika Crvenog krsta, obezbeđenja i volontera nigde nisam mogla da nađem ni jednog člana tima organizatora. Znam da je bilo mnogo ljudi ali ni jedan vidljiv info pult…

Sve u svemu – sjajno iskustvo, još jedan veliki maratonski grad štikliran i idemo dalje.

 

“Rođeni da trčimo” Kristofer Mekdugal

Da li smo zaista rođeni da trčimo? Bosi?

 Postoje tako knjige koje vam promene stavove, način razmišljanja a neke čak možda i život. Jedna od takvih za mene je knjiga “Rođeni da trčimo” (Born to Run) koja je ostavila baš jak utisak i naterala me da drugačije posmatram trčanje i prvenstveno patike za trčanje.  Kristofer Mekdugal  piše interesantno, novinarski, vrlo jasno i sa dosta detalja.

U potrazi za rešenjem za velike probleme sa kolenima i povredama uopšte, koje je autor imao kao krupan čovek kome je trčanje omiljena rekreacija, Mekdugal dolazi do vrlo interesantnog otkrića: mi smo kao homo sapiensi rođeni da trčimo i savremene patike nam ne donose mnogo dobra – što više dodataka više nepravilnog gaženja i povreda. U potrazi za potvrdom tih otkrića Kristofer Mekdugal (TED govor) je uspeo da stupi u kontakt sa pripadnicima plemena Taraumara (Tarahumara) u Meksiku, koji trče bosi ili skoro bosi, čak i da trči sa njima. Pored toga, njegovu teoriju potvrđuju brojni treneri, specijalisti za stopalo, itd. Ukratko, postoji čitav pokret trkača koji tvrde da je pravi način trčanja – bosonogo. Čak su se i velike kompanije za proizvodnju sportske opreme priklonile i napravile par modela u kojima stopalo zauzima položaj kao da trčite bosi.

Sve u svemu, ja već nekoliko meseci trčim u tim skoro-kao-da-sam-bosa patikama, što mi je tranzicija ka Vibram FiveFingers 🙂 Za sada je sve dobro, videćemo kako će viti na VCM 😉

Kako sam (jedva) istrčala polumaraton u Solunu

Tegobe, upornost i ostalo…

Vrapci na granama, a vala i one grozne crne ptičurine koje vijaju po parku dok treniram, odavno znaju da trčim. A da se zna da se ponekad i trkam, evo novih dešavanja.

Prošle godine sam istrčala Ljubljanski polumaraton i bilo je odlično, sjajno. Društvo, čitava prilika, atmosfera, organizacija. Onda smo za ovu godinu dogovorili Solun. I eto mene, lagane pripreme tokom proleća, plan od sto dana započet sredinom jula i sve je teklo kako treba. Male korekcije u ishrani i oktobar je tu. Ja sasvim spremna.

Šetnja pred trku...Solunski polumaraton je noćni, što mi se uopšte ne dopada. Nekako mi je bilo žao da prelep i sunčan dan, kakav je  bila subota 8. oktobar, provedem u sobi i da se odmaram ali nije bilo dobro ni to što smo šetali satima tokom pre podneva i oko podneva. Drugo, posle kasnog doručka (oko 11) uopšte nisam bila gladna pa sam oko pola tri jela malo, tek da jedem do tog nekog doba dovoljno udaljenog od trke. Međutim, kako sam kasnije saznala na teži način, moj stomak očigledno nije stigao da se izbori sa tom hranom.

Još malo pa buumVreme da se krene na trku, sve ok. Društvo se lagano okuplja (nas petoro – suprug i ja, moj brat, njegovi kumovi a naši dragi drugari – Marija hvala za fotku :-*) žurimo da stignemo do 17.45 kada je poslednji čas pred “zatvaranje kapija” i shvatamo da smo među prvih sto koji su stigli. Grci!
Raspoloženje na nivou, doduše malo nas nerviraju brojevi koje smo morali zihernadlama da kačimo na grudi (ništa ono fensi čipovi za pertle od prošle godine…) ali sve super. Toplo, čekamo da zađe sunce da se ne pregrevamo i eto i starta. Doduše, dva puta, ali opet, Grci 😀

Trči se dva kruga – još jedna stvar koja mi se ne sviđa. Satovi startovani, uključen MP3 i moja omiljena drugarica za trčanje – glas koji se čuje sa Nike+ aplikacije koju uvek startujem kada trčim. Da me neko pita: “Zašto?” – pojma nemam, sat mi je tu za vreme, brzinu, broj otkucaja srca… ali ona mi, eto, pravi društvo. Namestim “halfmarathon” i hajde.

Prvi kilometri sasvim lagano, bolje vreme nego na treninzima (očekivano, jer treniram u brdskim uslovima a trka je na asfaltu 😉 ) sve ok. Nisam žedna, ništa mi ne smeta, sve super. Prvi zaokret, čak moji saputnici nisu mnogo ispred mene – ja sam, generalno, najsporija u grupi. Peti kilometar, osveženje preskačem i nastavljam, sve ok.

U nekom trenutku počinjem da osećam težinu ali ne u nogama, čak ni u stomaku, samo sam sama sebi teška. I spora. A nisam. Pokušavam da mislim na nešto drugo, gledam delove grada kroz koje prolazimo, mašem našim navijačima koji nas prate sa strane i navijaju iz sveg grla (Kolja, Lana, Maja, Gaga – hvala vam puno na podršci, mnogo vas volim <3 ) ne vidim da na sledećem zaokretu piše 19km (smernica za drugi krug), opet trčimo pored mora, pokušavam da se setim plana staze, mislim sve je ok. Onda, kada mi je Nike+ drugarica rekla “Half way point” samo sam pomislila “Pa, kako, jbt? Ko da trči još ovoliko?”

Do tad su se moje tegobe blago definisale – moram da pijem vodu, žedna sam, ali mi se svaki gutljaj vraća. I počinjem da odbrojavam kilometre. Da me je neko tada zaustavio i pitao šta mi fali, ne bih znala da kažem. Znala sam samo da mi je teško ali da moram da probam da završim trku. I tako, jedan po jedan kilometar, nekako sam stigla do 13. Gel. Voda, malo mi je lakše, opet trčim, pogledam na sat. Vidim 17. Pomislim “Super”, još malo. Odbrojavam minute. Već je mrak i počinje da duva hladnjikav vetar koji ne smeta, čak prija.

Uskoro ukapiram da mi se tih “17” učinilo i da tek tada stižem na 16.5. Ako trčim oko 7 minuta po kilometru, treba mi još pola sata. Mogu ja to, trčim i dalje. I dalje mi je loše ali ne znam šta mi fali. Stanem, malo prošetam, ništa. Mogu ja to. I tako.

Kada sam stigla (i ovoga puta i videla) do table sa oznakom 19 i pomislila na još 2km, prva reakcija je bila – ne mogu. Sad ću da stanem i to je to. Opet okrepna stanica, uzimam vodu, šetam, više vode trošim na umivanje nego za piće. Šetam još malo, opet nastavljam, šta je to 2 km.

I istračala sam. Jedva. Ali za MINUT brže nego prošle godine u Ljubljani. Moji drugari su me svi čekali na cilju, zajedno smo se smejali i veselili medaljama. Oni su svi postigli fantastične rezultate, tj. postavili lične rekorde. Tako sam ponosna na njih.

Adrenalin mi je pomogao da stignem do stana, kupatila i kreveta. Doduše, uz nekoliko zaustavljanja i odmora. Ali, vredelo je. Sad još da se dogovorimo gde ćemo dalje.

Kraj

Rezultat
U starosnoj grupi 40-44, 70.