“Košmar” Laš Kepler

Još jedan dobar roman za hladne zimske dane 😉

Laš Kepler je pseudonim spisateljskog para Aleksandra i Aleksandre Ahndoril. Odlično pišu i nigde ne može da se primeti da autor nije jedna osoba. Njihovi romani su detaljni i čitljivi – umešno i spretno ( moram da primetim jer mi se to baš sviđa) i prilično brzo uvode u priču, formiraju zaplet i onda nesmanjenim ritnom idu dalje. Podjednako dobro dovode i do raspleta, uz mnogo komplikacija, kako je i red u kriminilističkim romanima. 

“Košmar” počinje jedne hladne hoći u Stokholmu, kada je skoro potpuno smrznut pronađen Mikael Koler-Frost, koji je zajedno sa sestrom nestao trinaest godina ranije. Detektiv Jona Lina pokušava da razluči stvarnost od  košmara, da reši zagonetku i da spase Mikaelovu sestru za koju on tvrdi da je i dalje živa i da je zatočena kod Peščanog čoveka.

Kako bi Englezi rekli “page turner” – jedan od romana koji vas tera da okrećete stranu za stranom, bez obzira na doba dana kada ga čitate i da žurite ka kraju. Prava poslastica za ljubitelje krimića 😉 

Zovem se mama :-)

Jedna od oOOdličnih zbirki priča Jelice Greganović

Znate onaj plavo-crveni znak Supermena? Naravno, ko ga ne zna… E, taj znak je, sa malom izmenoM na koricama knjige Jelice Greganović “Zovem se mama”. Evo ovako:

I stvarno jeste svaka mama pomalo Supermen tj. Supermama što je na jako duhovit, bogat i rečit način napisala Jelica. Kroz mnoge primere iz života i odrastanje njeno troje potpuno različite dece (kao što će svaka trostruka mama potvrditi da se pomenuti dok odrastaju ponašaju kao da nemaju ni mrvicu zajedničkog DNK što odrastanje čini mnogo zanimljivijim 😛 ) uz priče drugih mama, drugare, putovanja, uvode i razrade puberteta, sve do onih važnih odlazaka na studije u neki drugi grad, neku drugu zemlju.

Cela knjiga je prožeta nekim veselim, vrcavim  tonom koji izaziva smeh ili barem osmehivanje, uprkos brigama koje oprhvaju majke svako malo, naročito na ovim prostorima gde se o deci brine oduvek i zauvek.

Sjajna knjiga a pošto je zbirka priča može da se čita i u pauzama dok čeda raznih usrasta miruju 😉

Black Light – knjiga koja me je potpuno obuzela

Najava budućnosti kakvu ne želimo da spoznamo.

Pre nekoliko meseci sam gledala seriju “Sluškinjina priča” koja me je bila potpuno obuzela svojom izvesnošću i na neki način prepala lakoćom kojom može da postane naša sadašnjost a ne sutrašnjica. Takav, ali mnogo jači osećaj jer se sve dešava na Dorćolu (praktično tu iza ćoška) sam imala dok sam čitala knjigu Miomira Petrovića “Black Light”. Verujem da ću i o njoj razmišljati danima, sve do nekog novog sličnog utiska.

Nesvojstveno za M. Petrovića, čiji su se romani uglavnom bavili istorijom, što uopšte što ličnom istorijom glavnih junaka, “Black Light” je tzv. distopijski roman, čija se radnja dešava u bliskoj budućnosti, uz napomenu da je do takve budućosti došlo zbog događaja u našem dobu, kojih (do sada) nije zaista i bilo. Dakle, neka verzija moguće bliske budućnosti.

Roman počinje kao krimić – pred nekoliko očevidaca, koji su se trudili da sakriju da su očevici, je pala mrtva nepoznata žena i sada svi pletu svoje verzije događaja. S tim da se radnja dešava u Beogradu, strogo kontrolisanom od strane Poretka u čijoj je vlasti i najveći deo ostatka sveta. Poredak čeličnim stegama i drakonskim kaznama upravlja svojim delom sveta i da bi opstao, ukinuo je sve slobode, od kretanja u određeno vreme i u određenim granicama do odabira TV kanala i obeveznog praćenja istog. Da ne prepričavam detalje od kojih me podilazila jeza, ne zato što su krvavi (jer nisu) već zato što su mogući i baš zato i jezivi. A i da ne otkrivam baš sve.

Majstorski napisan, roman nas do samog kraja drži u neizvesnosti u pogledu sudbine glavnog junaka, Evrope, pa i sveta. Jer, šta uraditi kada ne možete da izdržite više a nema garancije da je pobeda moguća?

Zaista odličan roman i svakako ga preporučujem.

Pismo gospođe Vilme – Jelena Bačić Alimpić

Da, da, pročitala sam je… ali imam opravdanje 😉

Imam drugaricu/koleginicu koja oduvek čita, mnogo voli da čita i pravi sjajan odabir knjiga. Ničim izazvane, nas dve smo ušle u neku blago mazohističku verziju one tinejdžerske igre “istina ili izazov” bez istine, gde je najveća fora odabrati par knjiga koje ćemo čitati (jednu ona, jednu ja) a koje se van izazova ne bi nikad, ali NIKAD našle na našim listama čitanja. I eto meni Bačićke…

Dugo me nije zanimalo šta Jelena Bačić Alimpić ima da kaže (napiše) u svojim romanima a posle čitanja knjige “Pismo gospođe Vilme” sam videla koliko sam bila u pravu. Ne znam šta tolika publika vidi u svim njenim delima, ali ja jedva pročitah. Da se razumemo, čitala sam svojevremeno i ljubavne vikend romane koji se kupuju na kioscima, nije da samo čitam neku visoko ocenjenu i nagradama ovenčanu literaturu, dakle, vrlo sam otvorena kao čitalac, probam pa dam sud ali.. Nije da je mnogo dosadno, nije da ne bi moglo da bude drugačije možda čak interesantnije nego je sve preterano – kad je lepo, prelepo je, kad je tužno, pretužno je i sve tako. Novi Sad je, na primer, toliko lep, divan, čaroban grad prepun istorije (što stvarno sve jeste, slažem se) da malo koji grad u USA može da mu parira, eto možda Vašington, al’ za malo. Ili je ta gospođa Vilma toliko lepa, da lepo nemam sa kim da je uporedim. Malo se autorka ponavlja, možda zamišlja svoje čitaoce kao zaboravne, ali meni stvarno ne treba stalno podsećanje da je glavni lik profesor i da je zbog toga načitan ili rasejan ili šta god. Rečenice nisu ostavile neki trag jer su najčešće pretrpane epitetima kojima valjda treba da se pojača doživljaj, pa mi se nešto nisu urezale u pamćenje, osim onih u kojima pominje neke “obične ljude, koji žive svoje obične živote” a par strana kasnije “male ljude, koji žive svoje male živote”… I šta to uopšte znači? Da je ona tj. glavni lik neobičan? I živi nekakav veliki život? I sve tako, ne mogu da se podsećam i nerviram. Da ne pominjem da svako malo nabacuje citate tek valjda da naglasi da vlada literaturom.

U svakom slučaju, ako ne morate – nemojte da čitate ovako nešto 😛

P. S. Ako je za utehu moja drugarica je ovoga puta čitala neki roman Vesne Dedić 😀

 

“Sluškinjina priča”

Serija po knjizi Margaret Etvud. Odlična, pomalo jeziva ali odlična. Stvarna.

Margaret Etvud (Margaret Atwood) je davne 1985. godine napisala roman “Sluškinjina priča” sa kojim sam se ja srela nešto kasnije, posle 1999. kada sam je videla u Biblioteci. Naslovna strana mi se nije nešto dopala a pogotovo mi je kratak sadržaj bio bzvz, tako da je nisam ni pročitala (do skoro).  Na osnovu opisa sam pretpostavila da je neka svojevrsna naučnofantastična priča i to je sve.

A onda se 2017. Brus Miler dosetio da napravi seriju po ovom romanu i serija me potpuno oborila s’ nogu. Gledala sam je tokom ovog proleća i leta i dugo je to bila tema koja me je opsedala. Naravno, tada sam pročitala i knjigu koja je samo dobra osnova za seriju, detaljniju, sa više opisa i zbog tih detalja nekako strašniju nego što je knjiga.

Priča je sledeća – u USA u nekom trenutku u budućnosti (što je naša sadašnjost, sa aspekta osamdesetih) na prevaru, posle više nameštenih, dobro organizovanih terorističkih napada, na vlast dolazi hrišćanska ekstremistička grupacija, izglasavanjem nekakvog zakona u Kongresu. USA postaje Gilead kojim vladaju odabrani, doslovce po pravilima iz Biblije, dok su svi oni koji se ne slažu sa njihovom politikom – ili nisu iste vere, ili su u istopolnim brakovima ili su naučnici ili šta god a da nisu deo vladajućeg aparata – kažnjeni. Muškarci su ubijani vešanjem i ostavljani da vise na gradskim zidinama a žene, kojima su uskraćena sva prava počev od čitanja i pisanja, su odvođene u logore da čiste nuklearni otpad i umiru u najstrašnijim mukama, ukoliko ne mogu da rađaju. Čudo života se poštuje iznad svega, zbog enormno visoke stope steriliteta pa se žene koje mogu da rađaju obučavaju u kampovima, potpuno ih lišavaju svega ličnog (čak i imena) i raspoređuju po kućama odabranih, dok ne rode naslednika posle niza silovanja koje doživljavaju i to su Sluškinje.

Mene je potpuno zatekla činjenica da to nije nikakva nemoguća verzija budućnosti (setite se samo života u Avganistanu šezdesetih godina prošlog veka a znamo kako se sada živi tamo) i da je dovoljno da postoje ekstremisti koji imaju neku svoju verziju stvarnosti ka kojoj idu, bez obzira kakvom se ta stvarnost činila svima ostalima. Činjenica da je digitalizacija (u izvornoj priči povlačenje gotovog novca iz opticaja i prelazak na kartice) dovela do mogućnosti da se ženama jednim potezom zamrznu računi a da se ubrzo sve one ostave bez posla, dugo mi je bila u mislima kao jeziva moguća stvarnost.

Za sada ima dve sezone, treću očekujem na proleće a ako se sa njom ne završi serija, ja je dalje neću gledati. Prve dve sezone su baš dobre, ali je već vreme da se polako završava priča.

U svakom slučaju preporučujem. Ako ništa, da se malo i vi plašite budućnosti…