Čovek po imenu Uve

Jedna od retkih knjiga koju sam pročitala i poželela da imam.

Knjige kupujem tek kada ih pročitam i dopadnu mi se toliko da poželim da ih pročitam ponovo. Retko se dešava jer pored nekih davno napisanih romana tek poneki želim da imam i čuvam. Jedan od tih izuzetaka je i “Čovek po imenu Uve” koji je napisao Fredrik Bakman, švedski bloger i kolumnista. 

Uve je usamljeni, prilično namrgođeni starac koji se slepo pridržava pravila, što zna da iritira ljude u njegovom okruženju. I toliko me je nervirao da sam posle osamdesetak strana htela da odustanem – što bi bila velika greška, kako sam kasnije uvidela. Bakman svojim nenametljivim stilom, laganim za čitanje, razvija priču tako da vas vremenom Uve zainteresuje a potom i potpuno osvoji. Probajte, nećete se pokajati. (Ne mogu ništa više da pišem da ne otkrijem poentu 😉 )

 

 

“Gospodin Mercedes” Stiven King

Prvi deo trilogije o Bilu Hodžisu

Prvu knjigu iz trilogije o Bilu Hodžinsu, pročitala sam drugu 🙂 I uopšte mi nije smetalo što sam znala šta će se desiti u drugom delu.

Gospodin Mercedes” je priča o hladnokrvnom ubici čiji je jedini cilj da pre nego što ode sa ovog sveta, povuče sa sobom što je moguće više ljudi. Lišen skoro svih ljudskih osećaja, pažljivo planira svoj sledeći veliki zločin. I usput kombinuje kako da povredi one koji su mu zapeli za oko.

Standardno dobar King – opet preporuka za one koji vole njegove romane. Napeti triler, neobični junaci i neizvesna završnica. 

Žao mi je samo što kod nas još uvek nije preveden i završni deo trilogije, ali ako nikako drugačije, tu je Amazon 😉

“Ko nađe – njegovo” Stiven King

Stiven King, jednom i zauvek 😉

 Stiven King je pisac čiji su romani obeležili moje odrastanje – onaj period kada sam  pročitala sve od Agate Kristi i Artura Konana Dojla a pre nego što sam počela  da čitam “ozbiljnu” literaturu 🙂 Tada, krajem osamdesetih godina prošlog veka 😀 je bilo malo njegovih knjiga prevedenih na srpski koje nisam pročitala. Godine su prošle i ponovo je došlo vreme da se čita King 🙂

Pre nekoliko dana, neko je od čitalaca vratio knjigu “Ko nađe – njegovo” i više iz želje da je prelistam i vidim kako to ovih godina piše King, ja počnem sa čitanjem. I kao nekada, uletim u Kingove zavrzlame, likove koje možete susresti u komšiluku ali i zlikovce kojih srećom nema toliko često. Sve u svemu, pročitam knjigu za par dana i sad se spremam da nastavim dalje.

Mnogo više nego običan krimić ali ne previše krvavi triler, sa karakterističnim Kingovskim zapletom i ubedljivim raspletom. Vrlo korektno izdanje, prevod, štampa i povez, u izdanju Vulkana. Dakle, ko voli Kingove romane, preporuka.

Ovo je druga knjiga iz trilogije o Bilu Hodžizu, što sam ja ukapirala tek negde na trećini knjige, jer za pisce čiji opus poznajem, nikad ne čitam najave ili kratak sadržaj sa poslednje strane 🙂

 

Zašto nisam pročitala “Prometejev dnevnik”

Roman Ivana Brankovića čiji kraj ne znam.

Srbija je oduvek imala veliki broj dobrih pisaca – naša književnost je još jedna oblast u kojoj smo uvek imali mnogo talentovanih stvaralaca. Često čitam dela domaćih autora, što onih legendarnih  a što savremenih, tek da budem u toku.

I tako, pre par dana, počnem da čitam roman Ivana Brankovića “Prometejev dnevniik” koji je izašao kao deo opusa izdavačke kuće “Portalibris”. Naglašavam ko je izdavač jer izdavač stoji iza svake objavljene knjige i rada svakog autora i lektora.

Elem – počnem da čitam i posle dvadesetak strana odustanem. Lepo ne mogu da čitam kad me na svakoj strani iznervira bar jedna rečenica! Evo i primera da ne bude da pričam napamet:

  • Imao je taj jedan trosed, niskim stočićem, koji je taman pasovao uz trosed… (str. 16)
  • Nekoliko puta jedino sreći može da zahvali što je još uvek živ (str. 17)
  • Posle seanse bio je spreman da se vrati unutra da bi proces. (str. 18 – ne znam šta je bilo sa procesom ali eto, malo mašte…)

Još kad je jedan junak ušao u kupatilo da opere zube, što je, po rečima autora, “znalo da traje i do 15 minuta” a izašao bez tuširanja (valjda) ja sam odustala.

Sve u svemu, ako niste cepidlaka i ako vam ne smetaju ovakvi primeri, samo napred. I prepričajte mi, da znam 😀

Peta žica – Branislav Janković

Roman o sveu onome šta jesmo, šta možemo biti i šta ćemo zaista (p)ostati.

Knjiga je dobra i prava za onoga ko je čita ako je pročita do kraja, nešto zapamti ili bar uživa dok je čita. Ali, ako te knjiga natera da ne spavaš ili da svaki slobodan trenutak provedeš uz nju, to je tek ona prava stvar 🙂

Roman “Peta žica” Branislava Jankovića je od onih koji te, iako već na početku znaš kraj, teraju da ga pročitaš što pre, da bi saznao sve one nepoznanice koje je pisac namerno sakrio. Ovaj roman je odlično štivo za one koji veruju u Boga, ali i za one koji veruju u pravdu, istinu, slobodu… Za svakog ponešto.
Sve u svemu, pročitala sam je za nepuna dva dana, uz sve obaveze koje imam, dopao mi se stil, zaplet, razrešenje – ako vam dođe do ruku, slobodno joj se prepustite.