“Sluškinjina priča”

Serija po knjizi Margaret Etvud. Odlična, pomalo jeziva ali odlična. Stvarna.

Margaret Etvud (Margaret Atwood) je davne 1985. godine napisala roman “Sluškinjina priča” sa kojim sam se ja srela nešto kasnije, posle 1999. kada sam je videla u Biblioteci. Naslovna strana mi se nije nešto dopala a pogotovo mi je kratak sadržaj bio bzvz, tako da je nisam ni pročitala (do skoro).  Na osnovu opisa sam pretpostavila da je neka svojevrsna naučnofantastična priča i to je sve.

A onda se 2017. Brus Miler dosetio da napravi seriju po ovom romanu i serija me potpuno oborila s’ nogu. Gledala sam je tokom ovog proleća i leta i dugo je to bila tema koja me je opsedala. Naravno, tada sam pročitala i knjigu koja je samo dobra osnova za seriju, detaljniju, sa više opisa i zbog tih detalja nekako strašniju nego što je knjiga.

Priča je sledeća – u USA u nekom trenutku u budućnosti (što je naša sadašnjost, sa aspekta osamdesetih) na prevaru, posle više nameštenih, dobro organizovanih terorističkih napada, na vlast dolazi hrišćanska ekstremistička grupacija, izglasavanjem nekakvog zakona u Kongresu. USA postaje Gilead kojim vladaju odabrani, doslovce po pravilima iz Biblije, dok su svi oni koji se ne slažu sa njihovom politikom – ili nisu iste vere, ili su u istopolnim brakovima ili su naučnici ili šta god a da nisu deo vladajućeg aparata – kažnjeni. Muškarci su ubijani vešanjem i ostavljani da vise na gradskim zidinama a žene, kojima su uskraćena sva prava počev od čitanja i pisanja, su odvođene u logore da čiste nuklearni otpad i umiru u najstrašnijim mukama, ukoliko ne mogu da rađaju. Čudo života se poštuje iznad svega, zbog enormno visoke stope steriliteta pa se žene koje mogu da rađaju obučavaju u kampovima, potpuno ih lišavaju svega ličnog (čak i imena) i raspoređuju po kućama odabranih, dok ne rode naslednika posle niza silovanja koje doživljavaju i to su Sluškinje.

Mene je potpuno zatekla činjenica da to nije nikakva nemoguća verzija budućnosti (setite se samo života u Avganistanu šezdesetih godina prošlog veka a znamo kako se sada živi tamo) i da je dovoljno da postoje ekstremisti koji imaju neku svoju verziju stvarnosti ka kojoj idu, bez obzira kakvom se ta stvarnost činila svima ostalima. Činjenica da je digitalizacija (u izvornoj priči povlačenje gotovog novca iz opticaja i prelazak na kartice) dovela do mogućnosti da se ženama jednim potezom zamrznu računi a da se ubrzo sve one ostave bez posla, dugo mi je bila u mislima kao jeziva moguća stvarnost.

Za sada ima dve sezone, treću očekujem na proleće a ako se sa njom ne završi serija, ja je dalje neću gledati. Prve dve sezone su baš dobre, ali je već vreme da se polako završava priča.

U svakom slučaju preporučujem. Ako ništa, da se malo i vi plašite budućnosti…

 

Čovek po imenu Uve

Jedna od retkih knjiga koju sam pročitala i poželela da imam.

Knjige kupujem tek kada ih pročitam i dopadnu mi se toliko da poželim da ih pročitam ponovo. Retko se dešava jer pored nekih davno napisanih romana tek poneki želim da imam i čuvam. Jedan od tih izuzetaka je i “Čovek po imenu Uve” koji je napisao Fredrik Bakman, švedski bloger i kolumnista. 

Uve je usamljeni, prilično namrgođeni starac koji se slepo pridržava pravila, što zna da iritira ljude u njegovom okruženju. I toliko me je nervirao da sam posle osamdesetak strana htela da odustanem – što bi bila velika greška, kako sam kasnije uvidela. Bakman svojim nenametljivim stilom, laganim za čitanje, razvija priču tako da vas vremenom Uve zainteresuje a potom i potpuno osvoji. Probajte, nećete se pokajati. (Ne mogu ništa više da pišem da ne otkrijem poentu 😉 )

 

 

“Gospodin Mercedes” Stiven King

Prvi deo trilogije o Bilu Hodžisu

Prvu knjigu iz trilogije o Bilu Hodžinsu, pročitala sam drugu 🙂 I uopšte mi nije smetalo što sam znala šta će se desiti u drugom delu.

Gospodin Mercedes” je priča o hladnokrvnom ubici čiji je jedini cilj da pre nego što ode sa ovog sveta, povuče sa sobom što je moguće više ljudi. Lišen skoro svih ljudskih osećaja, pažljivo planira svoj sledeći veliki zločin. I usput kombinuje kako da povredi one koji su mu zapeli za oko.

Standardno dobar King – opet preporuka za one koji vole njegove romane. Napeti triler, neobični junaci i neizvesna završnica. 

Žao mi je samo što kod nas još uvek nije preveden i završni deo trilogije, ali ako nikako drugačije, tu je Amazon 😉

“Ko nađe – njegovo” Stiven King

Stiven King, jednom i zauvek 😉

 Stiven King je pisac čiji su romani obeležili moje odrastanje – onaj period kada sam  pročitala sve od Agate Kristi i Artura Konana Dojla a pre nego što sam počela  da čitam “ozbiljnu” literaturu 🙂 Tada, krajem osamdesetih godina prošlog veka 😀 je bilo malo njegovih knjiga prevedenih na srpski koje nisam pročitala. Godine su prošle i ponovo je došlo vreme da se čita King 🙂

Pre nekoliko dana, neko je od čitalaca vratio knjigu “Ko nađe – njegovo” i više iz želje da je prelistam i vidim kako to ovih godina piše King, ja počnem sa čitanjem. I kao nekada, uletim u Kingove zavrzlame, likove koje možete susresti u komšiluku ali i zlikovce kojih srećom nema toliko često. Sve u svemu, pročitam knjigu za par dana i sad se spremam da nastavim dalje.

Mnogo više nego običan krimić ali ne previše krvavi triler, sa karakterističnim Kingovskim zapletom i ubedljivim raspletom. Vrlo korektno izdanje, prevod, štampa i povez, u izdanju Vulkana. Dakle, ko voli Kingove romane, preporuka.

Ovo je druga knjiga iz trilogije o Bilu Hodžizu, što sam ja ukapirala tek negde na trećini knjige, jer za pisce čiji opus poznajem, nikad ne čitam najave ili kratak sadržaj sa poslednje strane 🙂

 

Zašto nisam pročitala “Prometejev dnevnik”

Roman Ivana Brankovića čiji kraj ne znam.

Srbija je oduvek imala veliki broj dobrih pisaca – naša književnost je još jedna oblast u kojoj smo uvek imali mnogo talentovanih stvaralaca. Često čitam dela domaćih autora, što onih legendarnih  a što savremenih, tek da budem u toku.

I tako, pre par dana, počnem da čitam roman Ivana Brankovića “Prometejev dnevniik” koji je izašao kao deo opusa izdavačke kuće “Portalibris”. Naglašavam ko je izdavač jer izdavač stoji iza svake objavljene knjige i rada svakog autora i lektora.

Elem – počnem da čitam i posle dvadesetak strana odustanem. Lepo ne mogu da čitam kad me na svakoj strani iznervira bar jedna rečenica! Evo i primera da ne bude da pričam napamet:

  • Imao je taj jedan trosed, niskim stočićem, koji je taman pasovao uz trosed… (str. 16)
  • Nekoliko puta jedino sreći može da zahvali što je još uvek živ (str. 17)
  • Posle seanse bio je spreman da se vrati unutra da bi proces. (str. 18 – ne znam šta je bilo sa procesom ali eto, malo mašte…)

Još kad je jedan junak ušao u kupatilo da opere zube, što je, po rečima autora, “znalo da traje i do 15 minuta” a izašao bez tuširanja (valjda) ja sam odustala.

Sve u svemu, ako niste cepidlaka i ako vam ne smetaju ovakvi primeri, samo napred. I prepričajte mi, da znam 😀