“Katedrala na moru”

Idelfonso Falkones, roman o srednjovekovnoj Barseloni

Istorijski romani nisu moja omiljena kategorija za čitanje, ali ovo je jedan od boljih koje sam pročitala. Iako obiman, barcelona_cathedral brzo se i lako čita te je možda i suvišno pomenuti da je Ildefonso Falkones uradio odličan posao.

Glavni junak je Arnau, sin odbeglog kmeta sa imanja u blizini Barselone. Od malih nogu osuđen na težak i mukotrpan rad, uz pomoć upornosti i sreće postaće jedan od najuticajnijih ljudi u Barseloni ali nikada neće zaboraviti odakle potiče i što je još važnije, ne zaboravlja da bude čovek.

“Katedrala na moru” je katedrala “Svete Marije” i Arnauov život je tesno povezan sa ovom veličanstvenom građevinom.

Uspavanka za Vuka Ničijeg

Budva grad teatar

U okviru 27. festivalskog leta Budva – grad Teatar, 10. jula između crkava u Budvi je bila prva repriza predstave “Uspavanka za Vuka Ničijeg”. Predstava je rezultat kooperacije Budve, grada Teatra i Narodnog pozorišta iz Beograda a rađena je po istoimenom  romanu Ksenije Popović.

Ne znam šta bih rekla o predstavi. Glumci dobri, scenografija malo oskudna i mračna ali sasvim u duhu predstave, priča oko koje se sve plete sasvim moguća, životna, surova. Glavni junaci su momci i devojka koji ispraćaju poslednje mesece života u domu za nezbrinutu decu, pre nego što napune 18 i krenu dalje u život.

Jedina zamerka koju imam je da mi je sve bilo potpuno očekivano: momak koji dolazi u dom pošto mu je umrla majka, donedavni dobrotvor doma, sportista, zgodan, fin… naravno – potencijalna opasnost za srećan par u domu. Iznenadna ponuda hraniteljske porodice koja je (tri meseca pre nego što je napunio 18) tražila isključivo Vuka (Ničijeg, nazvanog tako jer je bačen kao beba) i nikog drugog – takvo insistiranje je povezano onda sa njegovim izgledom, neka zloupotreba u najavi… I da ne nabrajam dalje, morala bih da otkrijem kraj.

Sve u svemu, nisam izašla oduševljena jer sam imala utisak da sam sve već videla. Volim kad me predstave iznenade ili mi bar ponude podatke i priče koje nisam znala.

Ipak, kvalitetno provedeno vreme. Ako budete u prilici, pogledajte predstavu, možda nekoga od vas i iznenadi. Ja, izgleda, mnogo čitam i gledam filmove/predstave 😉

 

 

Family weekend

Jagodina, Prolom Banja, Đavolja varoš, Niš.

Povučena rekom optimizma, pogledam malo po ovom mom sajtu i ustanovim da nisam napisala ama ni slovce o jednom prelepom avgustovskom vikendu 2010. Računam, nikad nije kasno, pa da opišem sve ono što smo tada videli.

Dan za danom, klinci rastu i u jednom trenutku vidim: nisu više klinci. Otimaju se, hoće sami na more sa društvom, more sa nama dođe kao društvena obaveza. Nije da se bune što idu i sa nama, ali pravi provod je sa društvom. Srećom, još dobro pamtimo nas u njihovim godinama, pa računamo da je svaki dan sa njima plus za nas i da ih ne bi mnogo “smarali” biramo gde idemo sa njima, za vikend. Lepo svima 🙂

Prošle godine, 20. avgusta, čini mi se, krenemo sa decom put juga. Pošto je taj jug daleeeko, prvo svratimo u Jagodinu, na kupanje, bućkanje po bazenima, klizanje po toboganima i sve ostalo kako je red u Aqua parku. Posle toga, ručak u etno-kući Konak. Klopa korektna, pogled fenomenalan, jer je restoran na uzvišenju iznad Jagodine, pravi vidikovac. Uživancija.

Pošto se dan polako približavao kraju, većali smo gde da spavamo i odlučili da to bude Prolom banja. Moj najjači utisak iz Prolom banje je da ste opasani planinama i da samo vidite parče neba. Taman toliko i treba za odmor ili oporavak, zavisi šta kome odgovara. A 28 km dalje se nalazi cilj ovog putovanja – Đavolja varoš.

Ova neobična tvorevina, zvanični kandidat Srbije u izboru za “7 svetskih čuda prirode”, je stvarno nezaboravno mesto.  Postoji nekoliko legendi o nastanku zemljanih figura a meni se najviše sviđa ona koju je u svojoj knjizi Đavolja varoš – grad Božije srdžbe iskoristila  Danica Bakić. Po vrelom danu je bilo jako prijatno šetati kroz šumu kuda vodi put do figura. Tu se nalaze Jama saskih rudnika i Crveno vrelo a na samom kraju puta, vidikovci sa kojih se figure najbolje vide. I neke zaista podsećaju na ljude, namrgođene Turke sa turbanima. Potpuno fascinantno. Mogla bih nadugačko da opisujem figure, kako izgledaju sa jednog a kako sa drugog vidikovca, ali je najbolje da se sve vidi uživo. Daleko jeste ali vredi.

Opčinjeni figurama ali i pregrejani od vreline sunca, spakovali smo se u auto i krenuli put Niša. Odlučili smo da tamo provedemo ostatak dana i noć, pa da ujutru nastavimo put kući. Lep grad, Niš. Šetali smo po tvrđavi, glavnoj ulici i obližnjim sokacima, slušali muziku niških bendova (promakao nam Nišvil za nedelju dana), jeli gomile i gomile mesa, kako je ovde i red, uveče opet šetali, pili koktele/sokove, kako ko. Sve u svemu, lep provod i u Nišu.

Najtužniji deo svakog putovanja, povratak kući. Kako se približavamo poznatim predelima, svi su nekako tiši i zamišljeniji. Do sledeće prilike.

Ah, da, fotografije (za sada) samo za Jelicine facebook prijatelje. Dok ih ne ubacim na Flickr.

 

 

Pržno, druga nedelja

Kako se ispostavilo, sunčana i lepa.

I druga nedelja našeg junskog odmora počela je sunčano i toplo. Ponedeljak smo, standarno, proveli na plaži i u hladovini, zavisi od dela dana. Uveče smo šetali po Budvi, išli na kolače i sve lagano. Negde oko jedan sat posle ponoći počela je agonija zvana stomačni virus. Da ne prepričavam detalje, jedva sam sačekala jutro. Bila sam iscrpljena, praznog želuca i relativno loše raspoložena. Dan je protekao uz mineralnu vodu, spavanje, instant supe i na kraju povišenu temperaturu koja je izazvala još spavanja. U sredu sam bila kao nova. Opet plaža, sunce, more, uživancija.
Petak je bio rezervisan za provod sa ćerkama 🙂 Išle smo u Budvu, u kafić Hacienda i pile Mojito koktel. Jana, naravno, bezalkoholni 🙂

U subotu smo se polako spremali za povratak i čekali otvaranje novog dela hotela Maestral i koncert Severine i Željka Joksimovića. Otvaranje je bilo fino, uz bogat švedski sto, simpatičan izbor pića i dug i efektan vatromet. Koncert je počeo posle  pola 11 i trajao do pola dva-dva. I Severina i Željko Joksimović su odlično pevali i zabavljali publiku. (Fotografije kad Čeda objavi na FB i da dozvolu da ih i mi ostali koristimo 😀 )

Sve u svemu, odličan provod. Uz par zdravstvenih trzavica, tek da ne bude sve super 😉

Ja u Miločer :) (J)Opet :)

Uživancija

Evo mene ponovo na najlepšem delu crnogorske obale. Put neću da pominjem, standardno kao i uvek, između 8 i 8 i po sati vožnje. Pauza jedna, neću uopšte da komentarišem. Put Bečići-Miločer je u fazi renoviranja, pa je tu potrebno voziti jako pažljivo i sporo.

Smeštaj standardno sjajan (Vila Katarina, koga zanima gde mi to svake godine uživamo), vreme promenljivo sa kišom i suncem na smenu, ali bude toplo dovoljno dugo da uživamo sat-dva na plaži a onda da uz kišu odspavamo.

Današnji dan je izgledao od prilike ovako: jutarnja šetnja-džoging do Svetog Stefana oko Sveti Stefansedam. Blago sunce, more bistro kao da nigde u njemu ne postoji ni jedno zrnce prljavštine. Mala plaža je skroz zatvorena, ni hotel ne radi a ni ne vidi se da li se u hotelu nešto radi, pretpostavljam da ne. Pored Velike može da se trči/šeta, i na Svetom Stefanu su neke ograde, ali može da se izađe na plažu.

Put je asfaltiran i ok je, još uvek nema gužve pa je baš lepo. Nema mnogo gostiju pa je pre podne na plaži bilo prava stvar za odmor od standardnog ludila u rodnom (radnom) gradu. Pored plaže ne rade svi lokali, još uvek nisu gotove sve pripreme za sezonu, ali je pri kraju.

Eto, uživancija.