Povučena rekom optimizma, pogledam malo po ovom mom sajtu i ustanovim da nisam napisala ama ni slovce o jednom prelepom avgustovskom vikendu 2010. Računam, nikad nije kasno, pa da opišem sve ono što smo tada videli.
Dan za danom, klinci rastu i u jednom trenutku vidim: nisu više klinci. Otimaju se, hoće sami na more sa društvom, more sa nama dođe kao društvena obaveza. Nije da se bune što idu i sa nama, ali pravi provod je sa društvom. Srećom, još dobro pamtimo nas u njihovim godinama, pa računamo da je svaki dan sa njima plus za nas i da ih ne bi mnogo “smarali” biramo gde idemo sa njima, za vikend. Lepo svima 🙂
Prošle godine, 20. avgusta, čini mi se, krenemo sa decom put juga. Pošto je taj jug daleeeko, prvo svratimo u Jagodinu, na kupanje, bućkanje po bazenima, klizanje po toboganima i sve ostalo kako je red u Aqua parku. Posle 
toga, ručak u etno-kući Konak. Klopa korektna, pogled fenomenalan, jer je restoran na uzvišenju iznad Jagodine, pravi vidikovac. Uživancija.
Pošto se dan polako približavao kraju, većali smo gde da spavamo i odlučili da to bude Prolom banja. Moj najjači utisak iz Prolom banje je da ste opasani planinama i da samo vidite parče neba. Taman toliko i treba za odmor ili oporavak, zavisi šta kome odgovara. A 28 km dalje se nalazi cilj ovog putovanja – Đavolja varoš.
Ova neobična tvorevina, zvanični kandidat Srbije u izboru za “7 svetskih čuda prirode”, je stvarno nezaboravno mesto. Postoji nekoliko legendi o nastanku zemljanih figura a meni se najviše sviđa ona koju je u svojoj knjizi Đavolja varoš – grad Božije srdžbe iskoristila Danica Bakić. Po vrelom danu je bilo jako prijatno šetati kroz šumu kuda vodi put do figura. Tu se nalaze Jama saskih rudnika i Crveno vrelo a na samom kraju puta, vidikovci sa kojih se figure najbolje vide. I neke zaista podsećaju na ljude, namrgođene Turke sa turbanima. Potpuno fascinantno. Mogla bih nadugačko da opisujem figure, kako izgledaju sa jednog a kako sa drugog vidikovca, ali je najbolje da se sve vidi uživo. Daleko jeste ali vredi.
Opčinjeni figurama ali i pregrejani od vreline sunca, spakovali smo se u auto i krenuli put Niša. Odlučili smo da tamo provedemo ostatak dana i noć, pa da ujutru nastavimo put kući. Lep grad, Niš. Šetali smo po tvrđavi, glavnoj ulici i obližnjim sokacima, slušali muziku niških bendova (promakao nam Nišvil za nedelju dana), jeli gomile i gomile mesa, kako je ovde i red, uveče opet šetali, pili koktele/sokove, kako ko. Sve u svemu, lep provod i u Nišu.
Najtužniji deo svakog putovanja, povratak kući. Kako se približavamo poznatim predelima, svi su nekako tiši i zamišljeniji. Do sledeće prilike.
Ah, da, fotografije (za sada) samo za Jelicine facebook prijatelje. Dok ih ne ubacim na Flickr.