“Lujza” u Aranđelovcu

Duodrama po tekstu Saše Simonovića

Lujza (Krikner) Mišić udovica vojvode Živojina Mišića, glavna je junakinja duodrame za koju je tekst napisao Saša Simonović a koja je sinoć odigrana pred aranđelovačkom publikom.

Za predstavu sam dobila karte pre desetak dana, pogledala flajer i zaboravila sve detalje, tako da sam sinoć otišla bez ikakvog predznanja o tome šta me čeka. Do trenutka kada sam ušla u salu, nisam pogledala ni kako se predstava zove. Nisam htela da pretpostavljam niti da očekujem, pa šta bude. I stvarno mi je sve bilo neočekivano – sama tema, ličnosti, priče, podaci… Sve se dešava u posleratnom Beogradu – susreti i razgovori o velikoj ljubavi Mišića i o životu kakav su vodili.

Lujzu, Nemicu, jedinicu ćerku bogatog preduzimača koja je ostavila raskoš i bogatstvo i  pošla sa Živojinom Mišićem, tada potporučnikom srpske vojske, u neizvesnost i skoro zagarantovno siromaštvo, sjajno je odigrala Sonja Jauković. Njenu sagovornicu, voditeljku radio-emisije Bosiljku igra odlična Vesna Stanković, koja je i uradila dramatizaciju i režirala predstavu.

Predstava mi se baš dopala (Saša bravo 🙂 – I za ideju i za tekst). Sama scena je bila prilično oskudna, ali je tako samo pojačala činjenicu da je udovica jednog od naših najboljih vojskovođa živela vrlo skromno i zaboravljeno ali sa mnogo duha. Mnoge predstave u prestoničkim pozorištima su mi bile manje upečatljive od Lujze. Ne znam koliko su tačni svi izneti podaci, ali sam mnogo toga interesantnog čula i naučila ali što je najvažnije, zbog umetnosti glumica, vraćala se na trenutke u ta davna, davna vremena.

Evo i malo fotografija.

“Trpele” u Aranđelovcu

Beogradsko dramsko pozorište

Dvorana “Park” u Aranđelovcu sinoć je ugostila sedam sjajnih glumica koje su odigrale predstavu Beogradskog dramskog pozorišta “Trpele”. Predstava je napisana na osnovu istinitih svedočenja žena koje su dugogodišnje fizičko zlostavljanje svojih partnera okončale ubistvom zlostavljača.

Uz minimalnu scenografiju, bogatstvom reči, izraza i pokreta dočarale su našu svakodnevicu – žene su u velikom procentu izložene zlostavljanju (psihičkom ili fizičkom, ili obema vrstama uz neprekidan strah za sebe i potomstvo) bez obzira na društveni, obrazovni ili nacionalni status zlostavljača ili same žrtve. Državne institucije najčešće prebacuju odgovornost sa jedne na drugu, društvo takvo ponašanje deklarativno ne opravdava, ali ga i ne osuđuje koliko bi trebalo, okolina i same žene pronalaze razloge tipa: “Nije on hteo ali sam ga ja isprovocirala…” i kada dođe do granice kada ne može da se trpi, priča se završava ubistvom. Nasilje u porodici duboko je ukorenjeno u našoj istoriji i stvarnosti.

Odlična predstava. Odlična. Za razmišljanje, za pokretanje na akciju, za prosvećivanje i borbu protiv nasilja u porodici koje je, na žalost, duboko ukorenjeno u našoj istoriji i stvarnosti.

“Ljubavna pisma”

Lagana komedija za prijatno veče

U utorak 25. marta 2014. godine, u Dvorani Park su Nataša Ninković i Vojin Ćetković odigrali predstavu “Ljubavna pisma”, autora Žila Kostaza u režiji Nebojše Bradića.

Iako u opisima predstave možete naći da je to duodrama, mene je pre svega zabavila. N. Ninković i V. Ćetković igraju tri para, glumicu i glumca, bravara i spisateljicu i bivše ljubavnike, koja imaju svoju muku sa ljubavnim pismima. Predstava je lepo pokazala razliku između muških i ženskih razmišljanja, opservacija i uopšte načina razmišljanja i komunikacije. Što bi glavna junakinja rekla u jednom trenutku: “Ja bih da mi napišeš ljubavno pismo kakvo bih ja sama sebi napisala!” I to govori sve 😉

Nisam do sada gledala u pozorištu ovo dvoje glumaca i mislim da su bili baš dobri.

Evo i nekoliko (tajno snimanih) fotografija 🙂

Hobit, drugi deo i moj prvi 3D film

Ponovo radi BIOSKOP 🙂

Ne sećam se tačno kada sam poslednji put gledala film u aranđelovačkom bioskopu, pre 6-7 godina sigurno. I pošto je zvuk bio loš, stolice ishabane i neudobne, okolo neki klinci bez trunke znanja o ponašanju  u takvim prilikama, nisam ostala do kraja. Isti film sam iznajmila u video-klubu i odgledala kod kuće na miru. Ipak, bioskop je bioskop i taj osećaj ne mogu da zamene ni najbolji televizori ni najbolje, u kućnoj varijanti spremljene, kokice.

Čekali smo i dočekali da bioskop ponovo postane deo života u Aranđelovcu – ovog leta je smaugrenovirana Dvorana “Park” bioskopsko/pozorišna sala – sada je tamo 375 novih, udobnih fotelja, podovi su zastrti nekim od onih “iglanih podova” i toplo je. Platno je manje, nešto kao montažno, tako da stoji na ivici bine i dovoljno je blizu publike. Pravo mesto za uživanje u filmu. Uz cenu karte od 300 din, prava stvar.

U ponedeljak, 16.12.2013., odem na večernju projekciju filma “Hobit – Šmaugova razaranja”. Ovo je prvi 3D  film koji sam odgledala. I baš mi se dopao 🙂 Film je dobro urađen, bolje i od “Gospodara prstenova” a u tom istom stilu. Bolji su efekti, bolja fotografija, scenografija, još u 3D varijanti – super. Iako traje 150 minuta, nije problem odgledati ga. Uz svu onu uzdržanost pred gledanje prvog dela (čak sam razmišljala da uopšte i ne gledam) ovaj nastavak me je skroz “kupio”.

U našem bioskopu će biti još dve projekcije, danas  u 17 i 20h, pa ako biste da malo uživate u filmskim čarolijama, eto predloga 🙂

 

Neverne bebe – koncerAt ;-)

Dvorana “Park” večeras.

“… Kako se prave bebe, tra-la-la-la-la-la…”

Nije ovo pesma za ovu priču, ali Neverne Bebe su, izgleda, napravljene od talenta, rada, želje, volje, upornosti i ljubavi prema muzici. Da nije tako, ne bi bend trajao 20 godina i ne bismo uživali u njihovim melodijama iznova i iznova.

Nemam mnogo šta da dodam: puna sala, odlična svirka, još bolji vokali, malo melanholije (takve su im pesme, generalno), malo đuskanja pred sam kraj koncerta i pevanja sa svima njima. Ovim koncertom koji je trajao više od dva sata, počeli su turneju kojom obeležavaju svoj jubilej. Želim im sreću na turneji a gledaocima odličan provod na koncertima.

P.S. Koncert je bio dovoljno dobar da bih (opet) pisala o našoj “divnoj” publici :-/ ) Drugi put 😉