Dnevnik mog života – svakodnevica, umetnost, sport, putovanja…
Uroš Petrović, majstorski #urospetrovic #laguna
Ako ste i za tren pomislili da je Uroš Petrović napisao novu knjigu za decu – pogrešili ste. Za omladinu već jeste ali je možda najviše za odrasle koji su rasli u vreme slično kada i Uroš. Knjiga je fenomenalna, slatko sam se smejala i uživala u svakoj majstorski postavljenoj reči i ilustraciji (Aleksa Gajić je ilustrovao i obogatio ionako sjajan tekst).
Knjiga se brzo čita, sjajan je izbor za poklon a verujem da će i u mnogim kućnim bibliotekama imati svoje mesto.
Srećno zauvek 🙂
Drage moje/dragi moji 🙂
Želim vam dobro zdravlje i da ne dođete u priliku da vam je to jedina želja.
Mnogo sreće, jer nam uvek treba još neki gram tog dragocenog sastojka,
ljubavi, da imate zbog čega da se smejete i ponekad plačete,
putovanja, da uživate u novim iskustvima i divnom osećaju kad se vratite kući.
Još jedan dobar roman za hladne zimske dane 😉
Laš Kepler je pseudonim spisateljskog para Aleksandra i Aleksandre Ahndoril. Odlično pišu i nigde ne može da se primeti da autor nije jedna osoba. Njihovi romani su detaljni i čitljivi – umešno 
i spretno ( moram da primetim jer mi se to baš sviđa) i prilično brzo uvode u priču, formiraju zaplet i onda nesmanjenim ritnom idu dalje. Podjednako dobro dovode i do raspleta, uz mnogo komplikacija, kako je i red u kriminilističkim romanima.
“Košmar” počinje jedne hladne hoći u Stokholmu, kada je skoro potpuno smrznut pronađen Mikael Koler-Frost, koji je zajedno sa sestrom nestao trinaest godina ranije. Detektiv Jona Lina pokušava da razluči stvarnost od košmara, da reši zagonetku i da spase Mikaelovu sestru za koju on tvrdi da je i dalje živa i da je zatočena kod Peščanog čoveka.
Kako bi Englezi rekli “page turner” – jedan od romana koji vas tera da okrećete stranu za stranom, bez obzira na doba dana kada ga čitate i da žurite ka kraju. Prava poslastica za ljubitelje krimića 😉
Pet dana duže, deset! godina kasnije
Silvreta Montafon je prelepo skijalište u Austriji, nekih dva i po sata vožnje od Ciriha ili dva sata od Beringena odakle smo putovali sa prijateljima. Tamo smo bili davnih godina (pre deset, što se činilo tek onomad, ali …) i skijali samo jedan dan, što smo ove godine mogli da ispravimo 😉
Bili smo smešteni u jednom od mnogobrojnih porodičnih hotela u podnožju – Base Montafon, na pedesetak metara od puta kojim prolazi ski bus, tako da smo se jako lepo organizovali oko odlaska na stazu. Da bismo još više olakšali boravak i smanjili stres, u podnožju gondole smo zakupili ormane za ski opremu, tako da smo na stazu i sa nje išli u normalnim čizmama, bez mučenja u pancericama.
Pošto sam u prethodnom postu detaljno opisala skijalište, ne bih sada opet da gnjavim. Ostaje da smo imali najbolje skijanje ikada – uz dobro vreme pošto je samo jedan dan bio sa izmaglicom i vetrom, bez gužve i bez ikakvih nezgoda ili prehlada. Zaista nikad bolje. Uživali smo i u društvu prijatelja sa kojima smo otišli, kao i onih koji su nam se kasnije pridružili 🙂 Stvarno sjajno, sjajno skijanje. Vredi čak peskočiti jednu godinu ako treba da bi se uštedelo za ovakav ugođaj.
Jedna od oOOdličnih zbirki priča Jelice Greganović
Znate onaj plavo-crveni znak Supermena? Naravno, ko ga ne zna… E, taj znak je, sa malom izmenoM na koricama knjige Jelice Greganović “Zovem se mama”. Evo ovako:
I stvarno jeste svaka mama pomalo Supermen tj. Supermama što je na jako duhovit, bogat i rečit način napisala Jelica. Kroz mnoge primere iz života i odrastanje njeno troje potpuno različite dece (kao što će svaka trostruka mama potvrditi da se pomenuti dok odrastaju ponašaju kao da nemaju ni mrvicu zajedničkog DNK što odrastanje čini mnogo zanimljivijim 😛 ) uz priče drugih mama, drugare, putovanja, uvode i razrade puberteta, sve do onih važnih odlazaka na studije u neki drugi grad, neku drugu zemlju.
Cela knjiga je prožeta nekim veselim, vrcavim tonom koji izaziva smeh ili barem osmehivanje, uprkos brigama koje oprhvaju majke svako malo, naročito na ovim prostorima gde se o deci brine oduvek i zauvek.
Sjajna knjiga a pošto je zbirka priča može da se čita i u pauzama dok čeda raznih usrasta miruju 😉