A onda, dva dana kasnije

U životu je sve relativno, što znamo svi iz sopstvenog iskustva ako već ne sa časova fizike 🙂 

Tako smo, na primer, drugarica i ja, dva dana posle fenomenalnog koncerta Simfonijskog orkestra RTS-a, Biljane Jovanović i maestra Dinića ponovo otišle u Kolarčevu zadužbinu na duže očekivani koncert Vienna Strauss  Philharmonie Orchestra. Karte smo kupile još u januaru i to za dodatni koncert, u četiri popodne. Pod utiskom prethodnog koncerta, ostale smo potpuno zatečene – isto je bilo samo mesto održavanja. 

Za početak – 27 članova orkestra, što je u poređenju sa onim na šta smo navikle – malo. Drugo – iako su umetnici uvežbani besprekorno, usvirani toliko da dirigent uopšte ne mora da se detaljno bavi kompozicijama (reći ću da maestro András Deák nije imao partiture ispred sebe) sve je bilo nekako ravno, precizno, oštro i bez emocije i energije. Ili je bar tako delovalo u odnosu na prethodni koncert. 

Da nismo bile na sjajnom koncertu Štraus & Čajkovski verovatno bi nam ovaj koncert bio dobar, posebno jer je bio u subotu popodne, dakle – lagani vikend. Ipak, ne. Relativnost 😉