Trebinje – nešto sasvim posebno

Dva dana uživanja.

Trebinje se srećno ugnezdilo kraj reke Trebišnjice, bogato darivano vegetacijom i okupano mediteranskom klimom. Nalazi se na nepunih 30 km od Dubrovnika i 40 km od Herceg Novog. Samim tim, osećaj je kao da ste na moru – čak me i mirisom podsetilo na more. Dobar deo centra grada je izgrađen u mediteranskom stilu – od kamena su i kuće i pločnici. Stari grad, priča za sebe – ne mnogo veliki ali interesantan i jako posećen, iako smo stigli tamo već pred kraj leta.

Par dana pred polazak smo rezervisali smeštaj u hotelu “Platani” i to onom novijem delu. Sobe su dobre, vidi se da su skoro renovirane ali i da su gosti bili malo nepažljivi, jer je jedan deo fioka već razvaljen :-/ Hotel se nalazi u samom centru Trebinja, odakle ništa nije daleko.

U Trebinje smo stigli u popodnevnim časovima, tako da smo se posle kratkog odmora uputili u šetnju i potragu za nekom dobrom hranom 🙂 Ljubazno osoblje hotela nam je preporučilo konobu “Studenac” koja se nalazi malo van grada, na samoj obali Trebišnjice. Moram da pomenem da sam rekom posebno fascinirana – toliko je bistra da se u svakom trenutku može jasno videti dno a u nekim delovima je podvodni svet nalik na začarane šume – vidite na šta mislim 🙂

Hrana je u konobi sasvim ok, ništa spektakularno ali ukusna i po baš pristupačnim cenama. Dan smo završili šetnjom po starom gradu.

Drugi dan u Trebinju proveli smo u obilasku znamenitih i interesantnih  mesta – prvo smo obišli pijacu koja se svakoga dana formira na trgu ispod platana i na kojoj ima svega i svačega. Pored uobičajene ponude voća i povrća, tu su i lekovite trave, med i razni sirevi – kao specijaliteti ovoga kraja sirevi čuvani u mešinama (sir iz mijeha) kojeja ne bih probala ni mrtva, dok bi moj muž kupio sve što tamo nađe 😉

Nastavak dana i Hercegovačka Gračanica, manastir Tvrdoš i vinarija Vukoje. Svaki od ovih objekata je interesantan i značajan na svoj način. Gračanica se nalazi na prelepom mestu, odakle se vidi celo Trebinje i okolina. Manastir Tvrdoš je jako star dok je vinarija Vukoje nagradama ovenčana. Da ne detaljišem o svakom posebno, treba ih sve videti. Kasnije smo obilazili grad peške, naročito je na nas ostavila utisak Saborna crkva Preobraženja Gospodnjeg, ikonostas i freske kao i park oko nje. Dan smo završili kao i prethodni, šetnjom po starom gradu i obilaskom mesta gde je snimana serija “Ranjeni orao” 🙂

Posle dve noći u Trebinju, bilo je vreme za nastavak puta – stvari u torbe, opremu na sebe i u sedlo 🙂 Do mora nismo putovali dugo, nije nam bilo ni mnogo toplo, negde do Kotora gde su i počele gužve duž magistrale. Onda smo počeli da se kuvamo 😉

U svakom slučaju, stigli smo u Pržno oko 14h, taman na ručak 🙂 Posle ručka, kratak odmor, raspremanje i pravac plaža. A more čisto, mirno i toplo. Pravo uživanje. To je trajalo još jedan dan i onda smo krenuli nazad – to će biti najduži put koji smo motorom prevalili u jednom danu, nekih 480 km. Pravili smo nekoliko kratkih pauza zbog dosipanja goriva, jednu za kafu i jednu za ručak i to je bilo to. Posle 8 i po sati putovanja, stigli smo kući.

Jako sam zadovoljna ovim putovanjem i jedva čekam neko slično 😉

Created with flickr badge.

Vršac, Ram, Srebrno jezero

Neplanirana zajednička vožnja.

Nedeljna “muška” vožnja do aerodroma Ponikve zbog gledanja trka, nije izdržala udar subotnje večeri 🙂 te smo, moj muž i ja sami, krenuli put Vršca. Već smo obilazili taj deo Srbije, ali je ovoga puta u pitanju bio i posao, pa 2 u 1 😉

Vršac - Ram Kada idemo ka Dunavu, idemo preko Mladenovca i Dubone – tamo na jednoj krivini je pogled na okolinu fantastičan, prosto me uvek ostavi bez daha. Jednom moram zamoliti vozača 😉 da bar malo prikoči, da fotografišem. I tako dalje, Smederevo, Kovin i do Vršca.

Žao mi je što nisam uspela da uhvatim nepregledna polja suncokreta i kukuruza. Kao žuto i zeleno more, prelepo i predivno.

Vruće, na motoru podnošljivo, u hladovini takođe. U Vršcu smo se zadržali nekih sat vremena oko pomenutog posla, što je bila fina pauza. Krenuli smo nazad do Stare Palanke na skelu preko Dunava. Morali smo da čekamo sledeći polazak nekih 40 minuta, pa smo to vreme iskoristili za ručak u kafani “Kod Đela“. Jeli smo smuđ i nije mi se dopao. Pohovan je, nisam to očekivala a pošto ne volim pohovanu hranu, to mi je uništilo svu čar ručka :-/

Onda, u 16.15h, novi doživljaj – prelazak preko Dunava skelom 🙂 Nekoliko automobila, nekoliko motora, pešaci i skeledžija 🙂 Putovali smo možda celih pola sata i došli do podnožja tvrđave Ram. Pročitala sam negde da je to poslednja skela na Dunavu. Simpatično iskustvo. Dunav je bio tih i miran. Širok, ogroman.

Od tvrđave smo nastavili niz Dunav, do Srebrnog jezera. Dvoumili smo se oko još jedne pauze i odustali. Iako je tu pao dogovor da odmaramo i pijemo kafu u Požarevcu, neki oblaci koji su počeli da se skupljaju su nas uplašili, pa smo produžili dalje. Sve do jezera u Markovcu, ni dvadeset kilometara od kuće. Tamo je već bilo prohladno i vetrovito, pa se nismo dugo zadržali, već koliko da popijemo po sok, obučemo dukserice, zamenimo rukavice i ponovo na motor.

FIna (i korisna) nedeljna vožnja.

Created with flickr badge.

 

Vrhpolje, Kadinjača, Užice

Jedno stvarno lepo putovanje.

Valjevo, Kadinjača, Ar Odmor u nekom drugom okruženju (jezero, more, neko egzotično odredište…) sigurno ima svoje čari i   pozitivne efekte. Za takav odmor treba puno planiranja, vremena i novca. Zbog toga, dok se bolje ne organizujemo, odmaramo i uživamo u lepotama Srbije i jednodnevnim izletima motorom.

U nedelju 6. jula okupili smo se oko 10 (nas šestoro, na pet motora) i krenuli put Valjeva. U Valjevu smo se dogovorili da produžimo do Osladića (mestašce u blizini) gde nas je čekao još jedan drug, da popunimo ekipu 🙂 proračunavanje puta, daljine i brzine jer je jedan od drugrara morao da se vrti u Ar do nekog dogovorenog doba (muzičar čovek, radi nedeljom 😉 ) Ipak, svi zajedno krećemo ka Vrhpolju gde smo planirali da ručamo. Tu dolazi do blagog osipanja društva, pomenuti drug odmah kreće nazad.

Vrhpolje je simpatično etno naselje, sa nekoliko vajata sa imenima tipa Višnja, Dunja… i koliko smo primetili bez prozora 😯 Priroda je jako lepa, Drina protiče tik terase i tog dana je bila mirna i bistra, krotka da može da se pregazi. Ručak ok ali ništa spektakularno, možda jer mi mnogo zahtevamo od roštilja (pošto se u Aranđelovcu tradicionalno dobro jede) ali taman za pauzu i odmor. Odatle krećemo dalje, niz Drinu i negde kod raskrsnice ka Mitrovcu, Kadinjačadrug iz Osladića ide na Taru da stigne neke svoje drugare a mi idemo ka Kadinjači.

Kadinjača je prizor koji svakako treba videti. Spomenik, bolje reći, kompleks je impozantan a verujem da se po vedrom danu, kakva je bila ta nedelja, vidi iz daleka. Evo jedne fotografije, tek da vidite kako je to meni izgledalo.

Sledeća stanica za odmor bio je kafe-restoran “Vagon” u Užicu, na obali Đetinje. Prijatno mesto za odmor, u kombinovanom hladu drveća i suncobrana, ma super.

Do kraja putivanja zaustavili smo se kratko na pumpi i kasnije u Topoli na još jednoj kratkoj pauzi. Sve u svemu, fin jedan dan.

Evo i foto-priče na Google+

 

Ar-Tara-Perućac-Valjevo-Ar

Vikend na Tari.

Još jedan vikend bez najavljene kiše bio je dovoljno dobar razlog za novu vožnju. Kada se na to doda i ljubazan poziv  Perućac, Taraprijatelja za vikend na Tari, ukupan rezultat je dva dana u prirodi. Ili bar, dan i po 😉

Vedar dan, sa malo višom temperaturom od one koja je baš prijatna za vožnju, doneo je malo “kuvanja” ali nedovoljno da upropasti ugođaj uživanja u posmatranju predela pored kojih smo prolazili. Sa dva kratka zadržavanja, stigli smo do Tare (vikendica gde su nas čekali je negde blizu hotela “Omorika”)  za tačno tri sata – blizu 180 pređenih km. Ostatak dana u uživanju: u hrani, društvu i okolini. Tara je pravo očuvano prirodno blago – tek ponegde se vidi dodir čoveka i savremenog života. Sve ostalo je zelenilo i tišina. Mnogo mi se više sviđa, kao mesto za odmor, od Zlatibora ili Kopaonika.

Sledećeg dana, posle relativno ranog buđenja i doručka, spuštanje do Perućca – voda čista, nimalo hladna, bez velike gužve na obalama jezera. Plivanje, kratak odmor, sušenje, oblačenje opreme (nimalo prijatno na +35°C) i polazak nazad.

Pošto smo došli preko Čačka i Užica, vratili smo se preko Valjeva – dobar i lep put, ne mnogo opterećen, opet za uživanje u vožnji. Napravili smo jednu kafe i jednu benzin pauzu i negde oko 18h bili kod kuće – taman da sredimo i prepričamo utiske i krenemo dalje za poslom i pripremama za sledeću nedelju.