Nov 132018
 

Imam drugaricu/koleginicu koja oduvek čita, mnogo voli da čita i pravi sjajan odabir knjiga. Ničim izazvane, nas dve smo ušle u neku blago mazohističku verziju one tinejdžerske igre “istina ili izazov” bez istine, gde je najveća fora odabrati par knjiga koje ćemo čitati (jednu ona, jednu ja) a koje se van izazova ne bi nikad, ali NIKAD našle na našim listama čitanja. I eto meni Bačićke…

Dugo me nije zanimalo šta Jelena Bačić Alimpić ima da kaže (napiše) u svojim romanima a posle čitanja knjige “Pismo gospođe Vilme” sam videla koliko sam bila u pravu. Ne znam šta tolika publika vidi u svim njenim delima, ali ja jedva pročitah. Da se razumemo, čitala sam svojevremeno i ljubavne vikend romane koji se kupuju na kioscima, nije da samo čitam neku visoko ocenjenu i nagradama ovenčanu literaturu, dakle, vrlo sam otvorena kao čitalac, probam pa dam sud ali.. Nije da je mnogo dosadno, nije da ne bi moglo da bude drugačije možda čak interesantnije nego je sve preterano – kad je lepo, prelepo je, kad je tužno, pretužno je i sve tako. Novi Sad je, na primer, toliko lep, divan, čaroban grad prepun istorije (što stvarno sve jeste, slažem se) da malo koji grad u USA može da mu parira, eto možda Vašington, al’ za malo. Ili je ta gospođa Vilma toliko lepa, da lepo nemam sa kim da je uporedim. Malo se autorka ponavlja, možda zamišlja svoje čitaoce kao zaboravne, ali meni stvarno ne treba stalno podsećanje da je glavni lik profesor i da je zbog toga načitan ili rasejan ili šta god. Rečenice nisu ostavile neki trag jer su najčešće pretrpane epitetima kojima valjda treba da se pojača doživljaj, pa mi se nešto nisu urezale u pamćenje, osim onih u kojima pominje neke “obične ljude, koji žive svoje obične živote” a par strana kasnije “male ljude, koji žive svoje male živote”… I šta to uopšte znači? Da je ona tj. glavni lik neobičan? I živi nekakav veliki život? I sve tako, ne mogu da se podsećam i nerviram. Da ne pominjem da svako malo nabacuje citate tek valjda da naglasi da vlada literaturom.

U svakom slučaju, ako ne morate – nemojte da čitate ovako nešto 😛

P. S. Ako je za utehu moja drugarica je ovoga puta čitala neki roman Vesne Dedić 😀

 

Mar 272018
 

Biblioteka “Milutin Bojić” Palilula je raspisala konkurs za Nagradu “Milutin Bojić” za 2018. godinu za mlade pesnike.

U cilju povećanja broja mladih pesnika koji će učestvovati na konkursu, koleginica iz biblioteke “Milutin Bojić” zamolila me je da  objavim da je konkurs raspisan. Detalje o konkursu možete da pronađete na sajtu biblioteke uz sve ostale informacije potrebne svima koji su zainteresovani.

Long live poetry 🙂

Jan 102018
 

Knjige kupujem tek kada ih pročitam i dopadnu mi se toliko da poželim da ih pročitam ponovo. Retko se dešava jer pored nekih davno napisanih romana tek poneki želim da imam i čuvam. Jedan od tih izuzetaka je i “Čovek po imenu Uve” koji je napisao Fredrik Bakman, švedski bloger i kolumnista. 

Uve je usamljeni, prilično namrgođeni starac koji se slepo pridržava pravila, što zna da iritira ljude u njegovom okruženju. I toliko me je nervirao da sam posle osamdesetak strana htela da odustanem – što bi bila velika greška, kako sam kasnije uvidela. Bakman svojim nenametljivim stilom, laganim za čitanje, razvija priču tako da vas vremenom Uve zainteresuje a potom i potpuno osvoji. Probajte, nećete se pokajati. (Ne mogu ništa više da pišem da ne otkrijem poentu 😉 )

 

 

May 262017
 

Prvu knjigu iz trilogije o Bilu Hodžinsu, pročitala sam drugu 🙂 I uopšte mi nije smetalo što sam znala šta će se desiti u drugom delu.

Gospodin Mercedes” je priča o hladnokrvnom ubici čiji je jedini cilj da pre nego što ode sa ovog sveta, povuče sa sobom što je moguće više ljudi. Lišen skoro svih ljudskih osećaja, pažljivo planira svoj sledeći veliki zločin. I usput kombinuje kako da povredi one koji su mu zapeli za oko.

Standardno dobar King – opet preporuka za one koji vole njegove romane. Napeti triler, neobični junaci i neizvesna završnica. 

Žao mi je samo što kod nas još uvek nije preveden i završni deo trilogije, ali ako nikako drugačije, tu je Amazon 😉

Apr 222017
 

 Stiven King je pisac čiji su romani obeležili moje odrastanje – onaj period kada sam  pročitala sve od Agate Kristi i Artura Konana Dojla a pre nego što sam počela  da čitam “ozbiljnu” literaturu 🙂 Tada, krajem osamdesetih godina prošlog veka 😀 je bilo malo njegovih knjiga prevedenih na srpski koje nisam pročitala. Godine su prošle i ponovo je došlo vreme da se čita King 🙂

Pre nekoliko dana, neko je od čitalaca vratio knjigu “Ko nađe – njegovo” i više iz želje da je prelistam i vidim kako to ovih godina piše King, ja počnem sa čitanjem. I kao nekada, uletim u Kingove zavrzlame, likove koje možete susresti u komšiluku ali i zlikovce kojih srećom nema toliko često. Sve u svemu, pročitam knjigu za par dana i sad se spremam da nastavim dalje.

Mnogo više nego običan krimić ali ne previše krvavi triler, sa karakterističnim Kingovskim zapletom i ubedljivim raspletom. Vrlo korektno izdanje, prevod, štampa i povez, u izdanju Vulkana. Dakle, ko voli Kingove romane, preporuka.

Ovo je druga knjiga iz trilogije o Bilu Hodžizu, što sam ja ukapirala tek negde na trećini knjige, jer za pisce čiji opus poznajem, nikad ne čitam najave ili kratak sadržaj sa poslednje strane 🙂