Jan 152019
 

Znate onaj plavo-crveni znak Supermena? Naravno, ko ga ne zna… E, taj znak je, sa malom izmenoM na koricama knjige Jelice Greganović “Zovem se mama”. Evo ovako:

I stvarno jeste svaka mama pomalo Supermen tj. Supermama što je na jako duhovit, bogat i rečit način napisala Jelica. Kroz mnoge primere iz života i odrastanje njeno troje potpuno različite dece (kao što će svaka trostruka mama potvrditi da se pomenuti dok odrastaju ponašaju kao da nemaju ni mrvicu zajedničkog DNK što odrastanje čini mnogo zanimljivijim 😛 ) uz priče drugih mama, drugare, putovanja, uvode i razrade puberteta, sve do onih važnih odlazaka na studije u neki drugi grad, neku drugu zemlju.

Cela knjiga je prožeta nekim veselim, vrcavim  tonom koji izaziva smeh ili barem osmehivanje, uprkos brigama koje oprhvaju majke svako malo, naročito na ovim prostorima gde se o deci brine oduvek i zauvek.

Sjajna knjiga a pošto je zbirka priča može da se čita i u pauzama dok čeda raznih usrasta miruju 😉

Dec 142018
 

Pre nekoliko meseci sam gledala seriju “Sluškinjina priča” koja me je bila potpuno obuzela svojom izvesnošću i na neki način prepala lakoćom kojom može da postane naša sadašnjost a ne sutrašnjica. Takav, ali mnogo jači osećaj jer se sve dešava na Dorćolu (praktično tu iza ćoška) sam imala dok sam čitala knjigu Miomira Petrovića “Black Light”. Verujem da ću i o njoj razmišljati danima, sve do nekog novog sličnog utiska.

Nesvojstveno za M. Petrovića, čiji su se romani uglavnom bavili istorijom, što uopšte što ličnom istorijom glavnih junaka, “Black Light” je tzv. distopijski roman, čija se radnja dešava u bliskoj budućnosti, uz napomenu da je do takve budućosti došlo zbog događaja u našem dobu, kojih (do sada) nije zaista i bilo. Dakle, neka verzija moguće bliske budućnosti.

Roman počinje kao krimić – pred nekoliko očevidaca, koji su se trudili da sakriju da su očevici, je pala mrtva nepoznata žena i sada svi pletu svoje verzije događaja. S tim da se radnja dešava u Beogradu, strogo kontrolisanom od strane Poretka u čijoj je vlasti i najveći deo ostatka sveta. Poredak čeličnim stegama i drakonskim kaznama upravlja svojim delom sveta i da bi opstao, ukinuo je sve slobode, od kretanja u određeno vreme i u određenim granicama do odabira TV kanala i obeveznog praćenja istog. Da ne prepričavam detalje od kojih me podilazila jeza, ne zato što su krvavi (jer nisu) već zato što su mogući i baš zato i jezivi. A i da ne otkrivam baš sve.

Majstorski napisan, roman nas do samog kraja drži u neizvesnosti u pogledu sudbine glavnog junaka, Evrope, pa i sveta. Jer, šta uraditi kada ne možete da izdržite više a nema garancije da je pobeda moguća?

Zaista odličan roman i svakako ga preporučujem.

Nov 132018
 

Imam drugaricu/koleginicu koja oduvek čita, mnogo voli da čita i pravi sjajan odabir knjiga. Ničim izazvane, nas dve smo ušle u neku blago mazohističku verziju one tinejdžerske igre “istina ili izazov” bez istine, gde je najveća fora odabrati par knjiga koje ćemo čitati (jednu ona, jednu ja) a koje se van izazova ne bi nikad, ali NIKAD našle na našim listama čitanja. I eto meni Bačićke…

Dugo me nije zanimalo šta Jelena Bačić Alimpić ima da kaže (napiše) u svojim romanima a posle čitanja knjige “Pismo gospođe Vilme” sam videla koliko sam bila u pravu. Ne znam šta tolika publika vidi u svim njenim delima, ali ja jedva pročitah. Da se razumemo, čitala sam svojevremeno i ljubavne vikend romane koji se kupuju na kioscima, nije da samo čitam neku visoko ocenjenu i nagradama ovenčanu literaturu, dakle, vrlo sam otvorena kao čitalac, probam pa dam sud ali.. Nije da je mnogo dosadno, nije da ne bi moglo da bude drugačije možda čak interesantnije nego je sve preterano – kad je lepo, prelepo je, kad je tužno, pretužno je i sve tako. Novi Sad je, na primer, toliko lep, divan, čaroban grad prepun istorije (što stvarno sve jeste, slažem se) da malo koji grad u USA može da mu parira, eto možda Vašington, al’ za malo. Ili je ta gospođa Vilma toliko lepa, da lepo nemam sa kim da je uporedim. Malo se autorka ponavlja, možda zamišlja svoje čitaoce kao zaboravne, ali meni stvarno ne treba stalno podsećanje da je glavni lik profesor i da je zbog toga načitan ili rasejan ili šta god. Rečenice nisu ostavile neki trag jer su najčešće pretrpane epitetima kojima valjda treba da se pojača doživljaj, pa mi se nešto nisu urezale u pamćenje, osim onih u kojima pominje neke “obične ljude, koji žive svoje obične živote” a par strana kasnije “male ljude, koji žive svoje male živote”… I šta to uopšte znači? Da je ona tj. glavni lik neobičan? I živi nekakav veliki život? I sve tako, ne mogu da se podsećam i nerviram. Da ne pominjem da svako malo nabacuje citate tek valjda da naglasi da vlada literaturom.

U svakom slučaju, ako ne morate – nemojte da čitate ovako nešto 😛

P. S. Ako je za utehu moja drugarica je ovoga puta čitala neki roman Vesne Dedić 😀

 

Mar 272018
 

Biblioteka “Milutin Bojić” Palilula je raspisala konkurs za Nagradu “Milutin Bojić” za 2018. godinu za mlade pesnike.

U cilju povećanja broja mladih pesnika koji će učestvovati na konkursu, koleginica iz biblioteke “Milutin Bojić” zamolila me je da  objavim da je konkurs raspisan. Detalje o konkursu možete da pronađete na sajtu biblioteke uz sve ostale informacije potrebne svima koji su zainteresovani.

Long live poetry 🙂

Jan 102018
 

Knjige kupujem tek kada ih pročitam i dopadnu mi se toliko da poželim da ih pročitam ponovo. Retko se dešava jer pored nekih davno napisanih romana tek poneki želim da imam i čuvam. Jedan od tih izuzetaka je i “Čovek po imenu Uve” koji je napisao Fredrik Bakman, švedski bloger i kolumnista. 

Uve je usamljeni, prilično namrgođeni starac koji se slepo pridržava pravila, što zna da iritira ljude u njegovom okruženju. I toliko me je nervirao da sam posle osamdesetak strana htela da odustanem – što bi bila velika greška, kako sam kasnije uvidela. Bakman svojim nenametljivim stilom, laganim za čitanje, razvija priču tako da vas vremenom Uve zainteresuje a potom i potpuno osvoji. Probajte, nećete se pokajati. (Ne mogu ništa više da pišem da ne otkrijem poentu 😉 )