U okviru 27. festivalskog leta Budva – grad Teatar, 10. jula između crkava u Budvi je bila prva repriza predstave “Uspavanka za Vuka Ničijeg”. Predstava je rezultat kooperacije Budve, grada Teatra i Narodnog pozorišta iz Beograda a rađena je po istoimenom  romanu Ksenije Popović.

Ne znam šta bih rekla o predstavi. Glumci dobri, scenografija malo oskudna i mračna ali sasvim u duhu predstave, priča oko koje se sve plete sasvim moguća, životna, surova. Glavni junaci su momci i devojka koji ispraćaju poslednje mesece života u domu za nezbrinutu decu, pre nego što napune 18 i krenu dalje u život.

Jedina zamerka koju imam je da mi je sve bilo potpuno očekivano: momak koji dolazi u dom pošto mu je umrla majka, donedavni dobrotvor doma, sportista, zgodan, fin… naravno – potencijalna opasnost za srećan par u domu. Iznenadna ponuda hraniteljske porodice koja je (tri meseca pre nego što je napunio 18) tražila isključivo Vuka (Ničijeg, nazvanog tako jer je bačen kao beba) i nikog drugog – takvo insistiranje je povezano onda sa njegovim izgledom, neka zloupotreba u najavi… I da ne nabrajam dalje, morala bih da otkrijem kraj.

Sve u svemu, nisam izašla oduševljena jer sam imala utisak da sam sve već videla. Volim kad me predstave iznenade ili mi bar ponude podatke i priče koje nisam znala.

Ipak, kvalitetno provedeno vreme. Ako budete u prilici, pogledajte predstavu, možda nekoga od vas i iznenadi. Ja, izgleda, mnogo čitam i gledam filmove/predstave 😉