Treći beogradski jesenji polumaraton

Ne volim da trčim na trkama u Beogradu. Ni u Srbiji, doduše – iz političkih pobuda, ali to je neka druga priča. Ipak, kako se to nekad namesti, familijarne obaveze su me naterale da promenim planove i da biram između trčanja na Trećem jesenjem beogradskom polumaratonu ili trčanja u sopstvenoj režili po parku i okolini 😀 Jedina stvar koja me je brinula je kvalitet vazduha koji nije obećavao ništa dobro. 

27. novembar je bio izrazito hladan, vlažan i mutan dan – hladnoća mi inače ne smeta, više mi prija od toplote kada je trčanje u pitanju ali je procenat vlage bio značajno visok a ni kvalitet vazduha nije bio dobar. Ipak, par hiljada entuzijasta je krenulo u osvajanje beogradskih ulica, kako bi to rekli izveštači 🙂 pa sa njima brat i ja. Prvih desetak kilometara je bilo baš dobro – imali smo odličan ritam, brzinu, nije  bilo mnogo hladno i moj broj otkucaja srca je bio taman. Čak nam nije mnogo smetala ni zagađenost :/ Vreme se menjalo, postajalo je toplo, pa smo skidali kape i rukavice, zavrtali rukave i trčali dalje.

Kako smo prelazili kilometre svi parametri su mi se menjali – oko 15. kilometra sam bila baš umorna, očigledno danak lošoj pripremi. Sve u svemu, završili smo trku – nije to bio najbolji rezultat ikada ali niko se nije povredio, niti je imao neke tegobe. Dejan je mogao znatno brže da istči ali je kao najdivniji brat na svetu, trčao sa mnom i bodrio me je kada je bilo najteže. 

Interesantno iskustvo ali verujem da će proći puno vremne pre nego što opet budem trčala u Beogradu.