Jesam li vam već pričala koliko sam se zaljubila u balet? Nisam? Odlično, sad ću. I opet i opet i opet 🙂
Imam prijateljicu sa kojom se znam odavno, ali se u poslednjih nekoliko godina više družimo. Ona, kao i ja, mnogo voli da čita, putuje ali i da ide u pozorište, bioskop, talentovana je i pametna pa su naši razgovori uvek beskrajno zanimljivi. Predloži mi da idemo u Narodno pozorište, na balet Don Kihot. Za nju se ne sećam, ali prva i poslednja baletska predstava koju sam gledala je bila u šestom razredu osnovne škole, kada smo dolazeći do pozorišta pokisli kao miševi, zaledili se od beogradske košave te je epilog bio moja borba sa snom tokom cele predstave u toplom zagrljaju crvenih somotskih stolica 😀 Čak se ne sećam ni koji je balet bio u pitanju. Doduše, kad malo bolje razmislim, gledala sam baletsku predstavu “Ko to tamo peva” kada je gostovala u Aranđelovcu, pre nekoliko godina. Preciznosti radi 😉
Zbog izbora predstave sam malo brinula. Uz svu važnost ovog romana za svetsku književnost, meni je bio smrtno dosadan. I onda balet, po istim motivima? Uh… Srećom, toliko sam se prevarila da još uvek ne mogu da sakrijem osmeh i oduševljenje kada o ovom baletu mislim, govorim ili pišem. Odavno me nešto nije toliko oduševilo kao ova umetnost. Ekspresija pokreta, muzike, koreografije i kostima je neverovatna. Stvarno sam uživala u svakom, svakcijatom trenutku. I taj osećaj zadovoljstva kada izađeš iz pozorišta uz potrebu da se vratiš i vidiš, čuješ i osetiš još. Stvarno neverovatno.
Evo malčice ukradenih trenutaka 😉
Leave a Reply