Zimski odmor

Više dana na Kopaoniku, prvi put 🙂

U nedelju sam se vratila sa skijanja.  Ove godine smo bili na Kopaoniku i to je moje prvo višednevno skijanje na ovoj planini. Do sada sam išla nekoliko puta na dan ili najviše dva i činilo mi se da moji utisci nisu potpuni ili verodostojni, ali sada mogu da donesem pravi sud 🙂

Da ne bude da sam previše zahtevna, oštra, kritična … za početak da kažem ovako: kako se primicao kraj zimovanja sve sam više postajala ubeđena da je sve stvar navike i mesta gde počneš da učiš da skijaš. Za mene je to Jahorina i uvek mi je ostajala u lepom sećanju, bez obzira na vreme, količinu snega i smeštaj.

Pa da krenem od početka: vreme je bilo loše, uglavnom magla uz vetar i zavisno od dana i sneg.  Jednog dana je čak padala i kiša a u subotu je to bio pravi pljusak. Kažu ljudi koji žive gore da ne pamte kada je na vrhu planine padala kiša.  To verovatno jer sam ja bila tamo 😐 .

Staze nisu bile dobro sređene, jer se “peglaju” posle pet, kada se zatvore za skijaše. Ukoliko tokom noći padne sneg, kao što je bio slučaj u noći između nedelje i ponedeljka, koga briga, skijajte po novom snegu i razbijajte sami prolaze. A kako se ja loše snalazim u prostoru, nikako mi nije prijalo prelaženje sa Karamanskog dela planine na Pančić ili tamo dalje na Gobelju, naročito po magli i vetru … ali to je do mene 😉

Valjda zbog vetra i magle žičare su išle brzinom puža, tek da se dodatno smrznemo dok nas otpela do vrha. Ništa od nekadašnje brzine. Prvi sunčani dan je bio petak. Pogled seže ko zna koliko kilometara, blag minus taman koliko da se ne topi, malo skijaša na Gobelji, fine staze, nema gužve. Bilo je tako dobro da sam mogla da pretpostavim da neće da traje dugo.  Oko podne se ponovo naoblačilo i počeo je da duva vetar zbog kojeg su, oko 2, sve staze zatvorene. Takva nam bila skijaška sreća 🙁

Sa druge strane, zbog te magle i lošeg vremena skoro sve vreme smo skijali zajedno, pravili pauze uz sjajne krofne u “Rtnju”, gledali kako nam Jana beži niz padine i navijali da Čeda ne padne u pokušajima da izvede egzibicije, sve to uz Jelicin nezaobilazni osmeh, tako da smo, računajući i vreme provedeno posle skijanja imali priličan broj sati kvalitetno provedenog vremena u krugu naše porodice. Šta još očekivati od odmora? 🙂


www.flickr.com 

Silvretta Montafon

Skijalište u Alpima koje opisuju najlepšim epitetima.

Petak je bio rezervisan za skijanje u Austriji (kako je lepo kad sa jednom vizom možeš da prođeš kroz nekoliko zemalja i da vidiš i uradiš mnogo interesantnih stvari …) o kojem odavno slušamo. Naši prijatelji skijaju tamo poslednjih dvadeset sedam godina (!!!) i nikad im nije dosta. Sada je i meni jasno zašto.

Već obučeni u pozajmljenu opremu, sa spakovanim skijama, pancericama, kacigama i naočarima jer tamo retko ko skija bez kacige, krenuli smo u 6h. Kiša nas je pratila celim putem do St.Galenkirša (St. Gallenkirch) odakle polazi gondola, pa smo, inače zbunjeni različitim prognozama, u sebi navijali za neko bolje vreme u toku dana. Dok smo kupili ski karte (30€ dnevno) i iznajmili pancerice za mene (10€), kiše više nije bilo, pa smo malo bolje raspoloženi seli u gondolu šestosed i krenuli sa 1000m nadmorske visine ka 2300m. Što smo bili bliže vrhu, pogled je bio lepši i snežniji 🙂

Silvretta Montafon skijalište opisuju kao najlepšu i najbolje razvijenu ski oblast u Alpima. Takve epitete i zaslužuje jer su staze prelepe, široke, dobro ispeglane i pravi raj za skijaše svih kategorija. Čak je i sneg nekako drugačiji, rastresitiji i paperjastiji. Ima staza za svačiji ukus a gondole i ski-liftovi su priča za sebe. U šestosedima su sedišta kožna i greju se. Postoji kapsula koja se spušta skoro skroz do skija, kada pada sneg ili je jak vetar tako da se u ski-liftu ugrejete i malo zaštitite od hladnoće. Kapsule se automatski zatvaraju kada skijaši siđu, da sneg ne bi padao i kvasio sedišta.

stazaSkijali smo od 9 sati ujutru negde do 16h, kada se staze i zatvaraju uz dve pauze, jednu za ručak i jednu za kafu i slatkiše (kako su samo ukusne knedle, punjene džemom od šljiva, prelivene sirupom od vanile i posute makommmm). Kako je odmicao dan, vreme je bilo sve bolje, pa smo negde do 14h dva puta obnavljali sloj kreme za sučanje, jer je bilo sunčano i toplo. U odnosu na broj skijaša koje Montafon može da primi, staze su bile skoro prazne pa je samim tim bilo lakše i lepše skijati.  Stvarno je to bio dan za uživanje i pamćenje tokom kojeg smo prešli više kilometara nego za 3 i po dana skijanja na Jahorini i koji je prošao u dobrom raspoloženju, još boljem skijanju i što je najvažnije bez ikakvih nezgoda.

Jedini minus u svemu tome je što smo videli kako izgleda skijati u Montafonu, pa ćemo Kopaonik, Jahorinu ili neka druga, nama bliža i pristupačnija skijališta doživljavati sasvim drugačije.

U Beringen smo stigli oko 7 uveče, taman na vreme za večeru i pripremu za sutrašnji povratak kući. Sve u svemu, napornih ali prelepih osam dana u tri evropske zemlje.

Mini skijanje na Jahorini

Skijali smo tri i po dana. Malo ali vajdica.

Ove godine organizacija skijanja je malo podbacila, pa umesto da odemo 21.02. na Kopaonik, uputili smo se 1.03. na Jahorinu. Inače, više volim Jahorinu, ali sa ove tačke gledišta znam da je bolji izbor bio Kopaonik i to u tom terminu.

No, sada nema ni veze. Posle nekih 5 i po sati, stigli smo na odredište. Snega preko 120cm, sunčano i odlično za skijanje.  Brzinskom brzinom smo uspeli da se nacrtamo na stazi već u 12:30h, jedini problem je bila veelika gužva na žičari, jer Ogorjelica 1 nije radila a kao da je “pola Evrope” kako je neko u redu rekao, došlo da skija na Jahorini. Ipak, odličan početak.

Ponedeljak je osvanuo sa maglom, snegom i vetrom. Obzirom da su temperature bile blizu nule, sneg koji je padao je bio baš mokar pa je i to otežavalo skijanje. Tokom dana se izvedravalo i smirivalo i ponovo počinjalo lošije vreme. Ipak, proveli smo ceo dan na stazi, uz pauzu u kafiću pored staze (uz mađarsku gulaš čorbu i Franck-ovu kafu koja je stvarno odlična, kao iz reklame 🙂 ) Posle toga, evakuacija u apartman, klopa, odmor i šetnja… Utorak je bio preslikani ponedeljak, možda sa malo više magle i snega a sa manje bistrih delova dana, verovatno kao uvod u sredu kada je vetar bio toliko jak da mi nije bilo jasno kako ne oduva maglu koja je bila sve gušća. Korpe na žičari su bile mokre od snega koji je padao sve jače i jače, tako da smo do pola dana bili skroz mokri. Da ne pominjem da sam u par navrata poželela da imam kojih 10-20kg više ne bih li se uspešnije borila sa vetrom koji mi je duvao u lice i sprečavao da idem gde ja hoću.  Uglavnom, skijaški dan smo završili oko 14h odnosno 15h, kako ko. Moram da napomenem da je Jana skijala dugo koliko i mi, hrabro i po vetru i magli. A skija sve bolje i bolje 🙂

Juče žičare nisu ni radile. Samo dva ski-lifta na kojima je bila neviđena gužva. I mi se spakujemo i krenemo nazad. Tako da smo imali ultra kratko skijanje od 3 i po skijaška dana. Vajdica. Slike po podne ili sutra na Flickru.

Odmor gotov. Ponovo u ludilo…

Bilo je tu i padanja (neko na ruku, neko na glavu, kako je ko imao sreće 🙂 ) ali uglavnom pravo uživanje.

U petak 22.02.2008. sam celo prepodne provela u UDK u Tiršovoj, čekajući na pregled sa Janom. Ostatak dana u putu kući, ručku kod prijatelja, organizovanom zbog naših kumova koji su došli na par dana kod nas. Subota je bila dan za pripreme, poslednje kupovine i pakovanje stvari za put. Sve to uz Last.Fm radio, tek da ne čujem još neku glupost i da se ne osetim još gore nego inače zato što živim u zemlji Srbiji, sa sve političarima i narodom koji ih bira.

Doručak uz draga lica, oproštajni cmok, pakovanje u dva autaMarijana i Jana (kumovi išli sa nama 🙂 ) i polazak. Dremka uz muziku u autu. Mokra gora, pauza uz čorbu, nerviranje zbog takse, granica, put, Romanija, Sarajevo, pite, ćevapi, sladoled, tufahije, opet auto i konačno Jahorina.

Obzirom da je kod nas bilo jako toplo, bili smo prijatno iznenađeni količinom snega na stazama. Videlo se da su prilazi žičari odrani, ali i da su padine bele. Parkiranje ispred apartmana “Prović“. Ponovo najgori deo putovanja, vađenje torbi iz automobila i zatim stvari iz tih torbi, stavljenih tamo nepunih 24 časa ranije. Dogovori oko toga gde ko spava i konačno zvanični početak odmora. Tišina.

Ponedeljak, poznata lica u Ski rentalu “Lavina“, Vesko, Boki, Radan,… Ski pas, skije i uživancija. Doduše, prva dva dana sneg se topio na 10-12°C, ali je bilo lepo biti na snegu i svežem vazduhu. Snega je bilo oko 45cm, što znači da su delovi najbliži početku i kraju staze bili mešavina snega, vode i blata, ali je zato na ostalim delovima moglo baš lepo da se skija. Ove godine je radila i staza kod hotela “Nebojša” sa sporim ski-liftom i blagom padinom Vesko i Jana na časuza početnike gde je Jana provela svoje prve sate na skijama ove godine. Mi ostali smo skijali na Ogorjelici I i II jer nam je tamo bio najlepši sneg. Bilo je tu i padanja (neko na ruku, neko na glavu, kako je ko imao sreće 🙂 ) ali uglavnom pravo uživanje.

Svakoga dana smo skijali do kraja rada žičara a uveče šetali ili uživali uz kaficu, grickalice i zabavne emisije na TV-u. Maksimalno sam izbegavala informativne emisije da bih se stvarno odmorila. Internet i blogovi koje pratim su mi baš nedostajali, ali sam uspela da ostanem dalje od tog iskušenja sve u želji da malo oporavim mozak od svakodnevnog ludila naše sadašnjice. Kad smo izlazili najviše vremena smo provodili u restoranu “Ognjište” u kome je ugodno, toplo i imaju dobru čorbu koja se služi u “činijama” od hleba. Treba pomenuti i dobru kafu, tufahije i sladoled.

Kao i svaki odmor, prošao je brzo i lako. Uz odlično društvo, smeh i skijanje, vreme za ponovno pakovanje prikralo se skoro neočekivano. Te subote staze su prestale sa radom oko podne, zbog jakog vetra koji se vremenom pretvorio u kišu a uveče u jak sneg. Do ujutru je na stazama bilo desetak centimentara novog snega. Iako je naše skijanje bilo završeno bilo je lepo videti sve to.na-drini-cuprija.jpg

Uživali smo i u povratku, posle doručka u “Ognjištu” krenuli smo nazad. Vreme je bilo je lepo i sunčano, što i okolinu čini lepšom. Izuzetak je most na Drini koji je meni uvek lep. Posle toga ponovo granični prelazi, pauze uz put i opet Aranđelovac.

Možda se i naviknem vremenom 🙂