Tag: skijanje

Ski vikend na Kopaoniku

Moram da priznam da se na svakom koraku vidi koliko je uloženo u Kopaonik.

Put na Kopaonik smo odlagali nekoliko dana i na kraju krenuli u subotu rano ujutru. Stigli smo na vreme da kupimo ski pasove (3.100 din dvodnevni za odrasle) i da u devet sati sačekamo otvaranje žičare.

Zbog različitih, uglavnom meteotoloških razloga (veliki minusi, magla, veliki plus i topljenje,…) moji utisci sa skijanja na Kopaoniku nisu bili baš sjajni, pa sam i ovoga puta otišla tek da dodam još koji pređeni kilometar u svoje skijaško iskustvo. Ali, ovoga puta me je Kopaonik dočekao vrlo prijateljski 🙂

Krčmar 29.12.Sunce, temperatura malo ispod nule, sređene staze, nimalo gužve na žičarama, sve u svemu, kompletno uživanje. Prvih pola sata skijali smo na stazi “Sunčana dolina” koja je baš takva kako joj ime kaže, blaga, široka i sunčana (po težini plava) dok smo se malo podsetili kakav je osećaj biti na skijama. Ove godine radi i staza Krčmar (crna) koja je bila zatvorena od bombardovanja zbog kasetnih bombi i ona je bila naše sledeće odredište i staza na kojoj smo skijali skoro celoga dana. (Fotografije su na Flickru :))

Da se ne bi gnjavili oko traženja smeštaja na vrhu (gde je sve, uglavnom, puno ali nema mnogo skijaša na stazama) spustili smo se u Jošaničku Banju. Večerali smo u poznatom restoranu “Velež” (pastrmka je fenomenalna a i dimljene vešalice u sosu od kajmaka i pečuraka su vredne hvale) i to za novac kojim bi ovde u Aranđelovcu platili pola takve večere. Prespavali smo u novom hotelu “Oaza” (sajt još uvek u izradi). Za 1.000 dinara koliko je prenoćište (1.200 sa doručkom) dobili smo prostranu, toplu i čistu dvokrevetnu sobu. Sasvim dovoljno za odmor od skijanja.

Drugi dan je u mnogome ličio na prvi, opet sunce, sneg i skijanje. Moram da priznam da se na svakom koraku vidi koliko je uloženo u Kopaonik. Novi četvorosedi jako brzo razbijaju gužvu na žičarama, ratraci peglaju staze i u toku dana (bilo ravno nemogućem ranijih godina), osoblje na žičarama je tu da pomogne pri sedanju na sedišta, sve u svemu mnogo bolje nego ranije.

Kao što rekoh, moji prvi utisci sa Kopaonika nisu bili nešto, ali je ovaj vikend mnogo popravio tu sliku. Pravo skijaško uživanje 😀

Jahorina

Posle dugog premišljanja, da li da krenemo na zimovanje ili ne, čiji je osnovni razlog bio to što nigde nema snega, 10. februara smo ipak došli na Jahorinu.

Vremenske prilike su nam dva dana trenirale živce, a onda je ponedeljak bio pun sunca i sa dovoljno snega da nam obeća još neki dan uživanja na snegu.

Juče je padala kiša i to tako jaka kiša, da sam već htela da počnem da pakujem stvari i da krenem nazad, ali se jako brzo pretvorila u sneg koji je padao cele noći.

Današnji dan je osvanuo malo maglovit ali to, pored ispeglanih staza i velikog broja skijaša nismo ni primetili 🙂 Tokom dana, magla se podigla pa je, pred sam kraj skijškog dana, bilo pravo uživanje biti na stazi. Nadam se da će tako biti i sledećih dana dok smo ovde.

Dakle, Jahorina, sa svojim stazama i ljudima koji su tu ili tu dolaze, je pravo mesto za aktivni odmor. Uz puno mesta za pauze tokom dana ili izlazak uveče, za nekoga sve a za svakog po nešto. Naročito u uslovima kada je za neke druge skijaške centre sneg misaona imenica 🙂

Ski dan na Kopaoniku

Zimski raspust ovde godine traje od 3. do 22. januara, tako da su naši planovi o skijanju sa decom tokom raspusta, najblaže rečeno, odloženi. Da bi ih, bar na kratko, podsetili kakav je osećaj stati na skije, otišli smo na Kopaonik na jedan dan i to u subotu 14.01.

Na Kopaoniku sam bila, poslednji put, pre 11 godina i nije mi se mnogo dopao, što zbog moje tadašnje sprečenosti da skijam, što zbog gužve i lošeg vremena. Nadala sam se da će ovoga puta bili bolje.

Stigli smo ujutru, oko pola devet, baš kako smo i planirali i ja sam otišla da kupim ski-pasove (1.000 din za decu, 1.500 din za odrasle) da bi mi ljubazni šalterski službenik objasnio kako se za svaki ski-pas daje i 400 din depozita jer su kartice magnetne koje mogu ponovo da se upotrebe, pa da bi bili sigurni da će ih dobiti nazad … Sve je to lepo, ali ja nigde nisam videla na sajtovima koje sam gledala pre polaska (ne kažem da negde ne piše, samo da ja nisam videla) taj detalj. I pošto nisam imala kod sebe svih 1.600 din potrebnih za depozit, morala sam da se šetam nazad do parkinga i onda ponovo do šaltera. Razumem ja da su oni ponosni na svoje nove mašine i magnetne kartice, ali uvek treba imati drugu opciju, jer možda ja baš volim običan ski-pas koji ubacim u mašinu (umesto da prođem posle jednog kratkog biiip što je stvarno za pohvalu i mnogo ubrzava prolaz na žičarama ) a i mogu da ga ponesem za uspomenu, da ne pominjem da za takve ski-pasove ne treba depozit.. Ili bar treba da budu sigurni da su sve dovoljno dobro obavestili.

Prvi odlazak do Pančića (najviši vrh 2018m) je prošao u iščekivanju smrzavanja, jer je svuda bila magla koja je, čini mi se, smanjila ionako nisku temperaturu. Kada smo prešli na druge staze, bilo je dosta toplije, naročito kad se, ponekad, pojavljivalo Sunce.

Novi četvorosedi su baš dobri i postavljeni na mesta gde su ranije bile velike gužve, pa je tako rešen jedan od problema. Ski liftovi su prilično brzi, pa nije bilo velikih gužvi ni tamo.

Staze su široke i kratke, uglavnom blage. Sneg je bio lep i dobar za skijanje. Najlepše smo skijali na stazama Gobelja 1 i 2, jer je bila najmanja gužva i na stazama i na liftovima i tada je bilo najtoplije, mada su i te dve staze prilično kratke pa sam imala utisak da više vremena provodim na ski-liftu nego u suprotnom smeru.

Moj osnovni problem je bila hladnoća (oko -9°C) i nemogućnost bilo kakvog grejanja osim ako ste raspoloženi da na to izgubite sat ili dva(dok odete negde gde možete da uđete u toplo,…) što mi nismo bili, obzirom da smo došli samo na jedan dan. Ipak, sve u svemu, nije bilo loše. Sad bar znam kako izgleda skijanje i na, tom toliko popularnom, Kopaoniku.

Nije da bih menjala Jahorinu čuvenim Kop-om 🙂

Skijanje u Alpima

Bilo je hladno, oko -5°C, ali sunčano, dan kakav čovek poželeti može za skijanje.

Od silne gužve i obaveza raznih oko već proteklih praznika (Svima želim puno zdravlja i zdrave pameti a za ostalo neka se snađu pomenutim adutima), nikako da stignem da ispričam utiske sa putovanja po Švajcarskoj kojim sam doobro napunila baterije pa sada sa lakoćom mogu da se nosim sa sivom svakodnevicom palanačkog života. Bar neko vreme.

Lojkerbad (Leukerbad) je mesto nekih 320km udaljeno od Ciriha, što je oko tri sata vožnje ako se ide dužim putem, kojim smo mi išli. Prošli smo pored Ženevskog jezera (koje je veliko, baš veliko, meni više liči na more) i išli smo kroz Sion, što na francuskom znači Sunce (ili nešto tako) jer je to mesto sa velikim brojem sunčanih dana u godini. Sion je čuven i po vinogradima i vinima koja se tamo proizvode. Kako su to Alpi (Bernski Alpi) i nema mnogo obradive zemlje, u vinogradima je iskorišćen svaki raspoloživi centimetar. Sve je podrezano i povezano pod konac. Bar tako izgleda iz automobila.

U Lojkerbad smo stigli uveče 25.12. što je bilo Badnje veče hrišćana katolika, koji ovde preovlađuju, pa je sve bilo pusto i prazno obzirom da je to najveći praznik koji se proslavlja u krugu porodice. Na ulicama su mogli da se vide samo ljudi koji su ili pravoslavci 🙂 ili neke druge vere a jedva smo uspeli da nađemo restoran koji te večeri radi da ne pominjem to da smo svi bili gladni … verovatno i više nego inače jer smo znali da ima malo šanse da bilo šta negde kupimo bar za prvu pomoć.

Lojkerbad, skijanje26.12. smo krenuli na skijanje već od devet sati. Dnevni ski pas sa Torentom je 44chf (oko 28€). Torent je vrh do koga idu velike gondole (80 ljudi plus vozač 🙂 ili 6400kg) i male gondole u koje može da sedne šestoro. Početna stanica velike gondole se nalazi na 1450m nadmorske visine a do nje se može stići autom (tu je i veliki parking), autobusom ili skijama ako se krene sa druge strane planine kako smo to mi radili. Krajnja stanica je na oko 2500m i tamo se nalaze garderobe, restoran, uslužni ski servis, toaleti i krajnja stanica malih gondola. Ski lift (od gondole na veće visine idu liftovi sa tzv. sidrima) koja ide na najveću visinu od 2700m nije radio, verovatno jer nije bilo dovoljno snega za skijanje u tom delu.

Što se količine snega tiče, bilo je taman dovoljno za skijanje, dobrim delom je bilo leda na stazi a ponegde i kamenja i zemlje. Ipak, imali smo sreće jer u prethodnih 4 ili 5 godina snega uopšte nije bilo u ovo doba godine. Bilo je hladno, oko -5°C, ali sunčano, dan kakav čovek poželeti može za skijanje. Staze su strme ali široke i dobro sređene, pa nije problem savladati ih. Na mnogo mesta izgledaju kao levak pa sam imala utisak da više skijam uzbrdo nego nizbrdo 🙂 Na stazi smo ostali do poslednjeg momenta (gondole rade do 16:15) i u apartman se vratili oko pet. Već oko šest smo bili u drugom vrlo interesantnom i upečatljivom delu Lojkerbada – na bazenima.

Lojkerbad je poznata banja (kako i samo ime mesta kaže) koja ima tople vode čija se temperatura kreće između 28 i 43°C. Ima četiri bazena od kojih su dva napolju. Osećaj je skoro neopisiv: topla voda svuda oko vas, uživancija, a ljudi koji prolaze ili gledaju sa terase su u debelim jaknama, kompletno opremljeni za hladnoću. U bazenu koji je napolju su svi, pa i bebe od nekoliko meseci, brčkaju se na -6°C bez ikakve nelagode. Jedino je potrebno ukvasiti glavu s vremena na vreme, tek da vam se ne smrznu uši ili nos 🙂 Na spoljnim bazenima ima velikih tuševa ispod kojih možete da stojite koliko god vam je volja i stalno je toplo. Tu su i dva odvojena dela koji neodoljivo podsećaju na jacuzzi kade sa sve balončićima i strujom koja vas vrti u krug. U unutrašnjem bazenu su uz ivicu odvojeni delovi gde su ventili koji ubacuju vodu u bazen ali su namešteni na različite visine tako da rade kao masažeri i sve je regulisano znakom sa strane koji uz zvuk i natpis obaveštava kada je vreme da se pomerite za jedno mesto u redu. Sve je lepo zamišljeno i organizovano 🙂 Čak i ormani u svlačionicama koji mogu da se zaključaju samo ako ste u unutrašnju stranu brave ubacili karticu za ulaz na bazen. To možda nekome deluje kao sitnica, ali za mene je bio vrlo interesantan detalj obzirom da znam kako (ne) izgledaju svlačionice na našim bazenima.

Posle sat ili dva provedenih u bazenima a sve to kao završetak skijaškog dana, ostalo nam je samo da se lepo ušuškamo u krevetima i odemo u carstvo okrepljujućeg sna.

Prvi dani u Švajcarskoj

Prvo buđenje u Cirihu (Zürich) donelo mi je mračno iznenađenje: ovde sviće dosta kasnije nego u Srbiji, tako da je i u pola osam bio mrak. Ne potpun, jer je prozor sobe u kojoj spavamo okrenut ka ulici koja je dobro osvetljena.

Posle uobičajenog doručka (slatke kifle, med/džem, kafa/sok od pomorandže) krenuli smo put Flumserberga, skijališta udaljenog oko 100km od Ciriha, što je oko sat i po vožnje, sa sve gužvom u gradu. Na putu su ograničenja oko 120km/h i svi ih poštuju, pošto svuda ima radar-kamera koje fotografišu vozače koji žure i to im posle debelo naplate (pored uobičajenih iznosa za kazne, ovde se kazne određuju i prema imovnom stanju da bi osoba koja plaća kaznu osetila težinu iste).

Flumserberg je planina iznad grada koji se zove Flums (!) i nalazi se u delu zemlje koji se zove Hajdilend (Heidiland) što znači da je u tim planinama živela Hajdi sa dekom :-), i baš tako i izgleda: sve kuće su planinskog tipa, sa onim lepim kosim krovovima, kapcima na prozorima, visoke najviše tri sprata. U podnožju planine je veliko parkiralište odakle kreće gondola koja ide do sledećeg takvog prevoza, pa kada je veliki sneg, ljudi uglavnom tu parkiraju svoje automobile i gondolom idu gore. Pošto je dan bio bez padavina a kolovoz suv, mi smo autom otišli dokle god je bilo moguće.

Ceo gradić je lep, tih i pun restorana, prodavnica i drugih objekata koji samo mogu da vam budu na usluzi. Možda je drugačiji kada je veća gužva, ali je juče bilo tako.

Ski pasovi imaju različite cene u zavisnosti od sata u kojem ih kupite. Najskuplji su ujutru, kada staze počinju da rade (9h) i tada su oko 50 CHF. Mi smo došli u 11h, pa smo ih platili 44CHF (oko 29€). Ima mnogo žičara a još više staza. Deo odakle smo krenuli zove se Tannenboden i na visini je od 1440m. Ostali vrhovi, na kojima postoje staze i žičare su: Prodalp 1576m, Prodkamm 1939m i Maschgenkamm 2020m. Najviši vrh je Magerrain i to sa 2534m ali se tamo ne skija 🙂

Staze su odlično obeležene, široke i dobro sređene, tako da uopšte nemate utisak da su strme, a jesu. Ima i ravnijih delova, ali širina je to što ih čini sasvim jednostavnim za skijanje čak i početnicima kao sto sam ja (ovo mi je bio 17. ili 18. dan skijanja u životu). Sedišta na žičarama su za četvoro i klupe su dobro postavljene i jako su udobne. Ipak je najudobnija gondola (isto za četvoro) kojom se putuje dvadesetak minuta, što je dovoljno za odmor i neki slatkiš 🙂 za okrepljenje. Kao i u saobraćaju, i u skijanju postoji veliki stepen tolerancije prema drugima tako da nisam videla ni jedan sudar ili takav sličan čin na stazama.

Ski liftovi rade do 16:15h, što je nama sasvim odgovaralo za prvi dan na snegu. Krenuli smo nazad nešto posle pola pet i već oko 18h smo ponovo bili u Cirihu.

To bi bilo to za prvi dan 🙂

Danas idemo u šetnju po gradu, pa će biti novih vesti večeras.