Dobra strana snega, niskih temperatura i skoro kompletnog kolapsa u normalnom funkcionisanju zemlje Srbije je spajanje Sretenjskih praznika sa vikendom 🙂 Dakle, pet neradnih dana, idealno za kraći put. I tako se mi nađosmo na Jahorini, posle tri godine. Naravno, nezaobilazne usputne stanice Mokra gora i Višegradski most.

Deca i ja smo naučili da skijamo na Jahorini, oduvek voleli da tamo odemo i sada smo ustanovili da nam je baš nedostajala 🙂 Kopaonik je bio dovoljno dobra zamena, ali mi (nam) je Jahorina prirasla srcu i kao da smo se vratili kući odnekud 🙂 Sve poznato, prijateljski raspoložena lica i nekakav osećaj pripadnosti. Ljudi koji žive i rade na Jahorini uvek su bili jedan veliki plus ove planine, neposredni, spremni na šalu, druželjubivi.

Jahorina, ista kao i uvek sa nekoliko dobrih promena – na Ogorjelici I i Poljicama su šestosedi sa kožnim sedištima umesto metalnih dvoseda, staze čini mi se šire ispeglane nego ikada ranije, kad je dobra vidljivost skijaš dokle god ti pogled seže. I dalje je na Kopaoniku sve to mnogo bolje uređeno, obeleženo, našminkano ali opet i ovo je dovoljno dobro. Bila je gužva na stazama i na liftovima u određenim trenucima (i više od trenutaka, jednom smo čekali pola sata da sednemo u korpe 🙁 ) ali nam ništa to nije smetalo da uživamo u ovoj prelepoj planini.

Da li zbog planine, ljudi, vazduha, dobrog raspoloženja celog društva ili nekih mi nepoznatih varijabli 😉 uglavnom bilo je odlično.

Još slika na Flickr-u.