U petak, 9. marta 2012. išli smo u Jugoslovensko dramsko pozorište posle sto godina, čini mi se. Nekako nam je ova čitava pozorišna sezona promakla. Nije da nismo bili u Beogradu ali nismo se lepo uklapali u termine, šta li. No, bilo pa prošlo.
Predstavu Elijahova stolica sam držala negde u podsvesti, na preporuku dragog prijatelja. Možda sam zbog te preporuke očekivala mnogo i kao svaki put kada su očekivanja velika često ne budu sasvim ispunjena.
Da obrazložim: predstava je teška, govori o teškom vremenu i teškim odlukama koje donosi glavni lik, Rihard Rihter. Njegovo čitavo pedesetogodišnje bitisanje menja smisao jednim novim saznanjem, koje ga tera da ide u ratom opkoljeno Sarajevo. Ono što mi je malo zasmetalo je što mi je kraj bio potpuno očekivan, od onog trenutka kada Alma (glavni ženski lik) pominje roman Maksa Friša “Homo faber”. Sve ostalo je bilo dobro, odlično čak.
Glumci su sjajni, naročito Maja Izetbegović i Renata Ulmanski. Bila sam fascinirana činjenicom da Renata Ulmanski u svojoj 83. godini izgleda potpuno isto kao kada sam je videla negde ’91. i da je i dalje sjajna na sceni. Svetozar Cvetković standardno dobar (nije jedan od mojih omiljenih glumaca ali moram da priznam da je bio baš dobar). Bane Jevtić simpatičan, Đuzu Stoiljković nešto ne bih definisala dok je JelenaTrkulja imala jako malo vremena na sceni da bi ostavila neki jak utisak na mene.
Odlična predstava ali nemojte da me pitate za kraj 😉
