Doček 2018, Bijelo dugme i Budva

Odličan ambijent, sjajna muzika, perfektan pogled,

Novu 2018. godinu dočekali smo na terasi restorana Makarul, koji je deo hotela Mogren.  Terasa gleda pravo na zidine Starog grada u Budvi i veliki trg gde je bila postavljena bina, ove godine veća i lepša nego prethodnih, a glavni gost grupa Bijelo dugme. 

Restoran je jako udoban, stolovi su bili orijentisani tako da se što bolje vidi terasa sa pogledom na trg. Muzike u restoranu nije bilo već smo slušali koncert Bijelog dugmeta. Ne znam zašto, ali nisam očekivala neki nastup tako da sam bila prijatno iznenađena – ozvučenje odlično, svetlosni efekti takođe, Bijelo dugme i prateći bend stvarno kao u najboljim danima. Na terasi je bilo stolova ali i dovoljno mesta za sve ostale koji su hteli da pogledaju koncert odatle. Kad bi nam bilo hladno, ulazili bismo unutra, tako da je sve u svemu bilo odlično. Lokacija sjajna, muzika takođe, društvo odabrano, sve za 5+ 🙂

Koncert je trajao od pola dvanaest do pola dva, uz dva bisa – evo nekoliko fotografija s tim da nije moglo bolje zbog daljine. 

Sledi snimak koji sam slučajno videla na You Tube – “Hajdemo u planine” jedna od pesama koje su pevane na BIS 🙂

34. maraton u Beču a moj treći polumaraton :-)

Bečki maraton – jedan od najvećih u Evropi.

Maraton u Beču se održava već 34 godine i jedan je od onih velikih maratona za koje je broj učesnika ograničen (ove godine je bilo prijavljeno 42.799 učesnika maratona, polumaratona i štafetnog maratona) tako da sam se baš radovala učešću u jednom takvom mnogoljudnom spektaklu.

U principu, sve je bilo dobro ali sam se malčice razočarala u organizatore jer sam od ovako velikog maratona očekivala mnogo više nego od npr. ljubljanskog ali sam se tu prevarila – to je razlika onih koji još uvek privlače takmičare od onih koji moraju i da ih odbiju. Za prilično veliku startninu, skoro duplo veću od LJUB, dobili smo kesice sa ogromnim startnim brojem koji je više smetao nego koristio na trci, čip koji je morao da se vrati na kraju trke i promo materijal – nasuprot torbe, adidas clima cool majice, nepovratnog čipa i još koječega u LJUB. Na okrepnim stanicama je bilo vode, nekog plavog energetskog pića i banana (opet u LJUB i čokolade i kockica šećera i pomoradži).  I da, publika i podrška je bila daleko bolja i brojnija u Ljubljani, iako se za bečki maraton publika pominje kao veliki plus…

Elem, sam start trke je malo pre velikog mosta i sigurna sam da izgleda fenomenalno iz vazduha – postoji 6 startnih grupa koje kreću jedna za drugom u različitim trakama mosta, tako da je most dugo preplavljen trkačima. Sama staza je odlična, prolazi se i gradskim ulicama i parkovima, najvećim delom je ravna i široka. Poslednja tri kilometra su u ulici Mariahilfer a cilj  je kod gradske skupštine i to skoro 500m dalje od one tačke gde je moj Garmin sat pokazao 21.1 km.

Vreme je bilo promenljivo, toplo kada je mirno i ledeno kada dune vetar, tako da bih, šta god da sam obukla, promašila opremu. Nosila sam i kapu i duks koje sam malo nosila, malo skidala i tako tih dva sata. Negde na osmom kilometru sam sustigla brata koji je ulaganio tempo i posle smo zajedno trčali do kraja – ni on ni ja nismo došli potpuno spremni na trku pa je on meni pravio društvo i trčao mojim ritnom. I bilo je sjajno, odavno se nismo tako ispričali niti sam tako lako istrčala tih 21.1 km – vreme mi je bilo 2:23:35 što je za minut-dva slabije nego na prethodne dve trke, ali s obzirom na tok priprema, odlično!

Još samo jedan detalj – posle kraja trke sam pokušavala da dođem do nekih informacija i osim pripadnika Crvenog krsta, obezbeđenja i volontera nigde nisam mogla da nađem ni jednog člana tima organizatora. Znam da je bilo mnogo ljudi ali ni jedan vidljiv info pult…

Sve u svemu – sjajno iskustvo, još jedan veliki maratonski grad štikliran i idemo dalje.

 

Doček Nove godine u Budvi

Muzika, šetnje, hrana i tako to 🙂

Godinama već, ukoliko ne istrči neko iznenadno putovanje, Novu godinu čekamo na moru. Gostujemo kod kumova u Pržnu dok je sva akcija u Budvi. Ove godine smo na put krenuli 30. decembra, po lepom vremenu, bez snega i kiše i sa prilično visokim temperaturama za ovo doba godine (9-10° C).

Mnogo volim da idem na more zimi, kada nema gužve, vrućine i ludila zvanog letnji odmori. Tada je sve mirno, tiše nego inače i nekako usporeno. Bar u Pržnu. Budva je nešto sasvim drugo. Uvek dosta ljudi, gužve ma ulici, u prodavnicama a i u kafićima. Naročito u kafe restoranu Babaluu koji mi je tamošnji omiljeni.

Ovogodišnji program koncerata za doček Nove godine na trgu u Budvi je bio više nego bogat: 31. decembra Zdravko Čolić, 1. januara Gibonni i 2. januara hor Viva Vox. Doduše, ja sam imala alternativu za 2. januar – koncert grupe Parni valjak u hotelu “Palas” u Petrovcu, u okviru Paštrovske večeri koja se tamo tradicionalno organizuje 2. januara.

Uglavnom, bila sam na koncertima Zdravka Čolića i Gibonnija. Zdravko me je totalno razočarao, ni “e” od energije koju znam da ima, loš zvuk, lagano odrađivanje posla i doček Nove godine uz pesmu “Kristina”. Šta još reći? Sa druge strane, Gibonni je bio odličan – mnogo bolji zvuk nego prethodne večeri,  sjajan odnos sa publikom, osmeh, dobro raspoloženje i pesma do pola 2. Stvarno odličan.

Drugog januara sam bila u hotelu “Palas” i bilo je baš dobro. Parni valjak besprekoran, svaki ton na svom mestu, mada je Aki Rahimovski delovao umorno ili možda čak i bolesno. Bend Ace Sofronijevića koji je svirao kada “Valjak” nije – energičan i dobar, sve dok pevačica ne počne da peva. E, onda sam skoro pa plakala od smeha! 😀

Sve u svemu, nekoliko opuštenih dana, bez jurnjave, pritiska, neraspoloženja, mračnih vesti i svega ostalog što nas čeka u “redovnom” životu.

 

Moj prvi polumaraton :-D

Ljubljanski 20. maraton – 25. oktobar 2015.

Sutra će biti tačno TRI nedelje od 25. oktobra 2015. godine, kada sam na dvadesetom Gimme five!Ljubljanskom (Volkswagen) maratonu istrčala svoju prvu polumaratonsku trku 😀

Od tada, na svako slučajno pitanje: “Šta ima novo?” pričam, sa velikim osmehom i zadovoljstvom, o tom mom (našem) velikom podvigu koji je mom rekreativnom bavljenju sportom dao jednu sasvim novu dimenziju.

Na samom početku moram da naglasim da o ovoj temi ne mogu da pišem kratko i sažeto, jer ima dosta stvari koje mislim da treba pomenuti kao i detalja na koje valja obratiti pažnju, da ne pominjem svoje emocije i potrebu da što detaljnije pišem, pa da ne bude da nisam rekla 😀

Svi imamo neki svoj cilj kada počnemo da se bavimo sportom. Vremenom se ciljevi menjaju tako da je moje rekreativno bavljenje trčanjem preraslo u pripreme za polumaraton. Ranije sam već pisala o trčanju i povredama, (kao nezaobilaznom delu sporta, na žalost) pa ću ovde da dodam neke detalje interesantne baš za ovakve pripreme i samu trku.  Plan

Za maraton smo se prijavili 100 dana pre starta, kada smo i počeli sa pripremama (smo=suprug i ja) i to po ovom programu. (Desno na fotografiji je moja modifikacija programa, primetićete da sam u odnosu na originalni program smanjila najveće dužine sa 18 na 16 i 19.6 na 17km i sl.) Doduše, tada smo već ‘ladno trčali po 5/8km (ja/on) na svakom treningu. Na planu se vidi koliko sam redovno trčala i izmene koje sam pravila. Uz sve to, zaista sam se trudila da vodim računa o ishrani (što manje slatkiša, što više povrća, mesa i voća, uz dodatke tima vitamin C i magnezijum) kao i o spavanju, makar u noćima pred treninge velikih dužina. Zahtevno jeste ali sasvim moguće.

Startna postava Tokom priprema nam se društvo za maraton uvećavalo, tako da je u Ljubljanu krenulo nas šesnaestoro – od čega je bilo šestoro trkača i petoro dece mlađe od 14 god 🙂 Smeštaj smo rezervisali preko sajta AirBnB, svi smo bili u centru Ljubljane, tako da nismo brinuli o prevozu na sam dan trke kada je veliki broj ulica blokiran.

U Ljubljanu smo stigli u petak uveče, jer smo prvo išli do Palmanove i Trsta. Šoping – ništa, ali zato fina šetnja, klopa i uživanje na obali Jadrana. Subota je već bila puna aktivnosti vezanih za maraton (uzimanje startnih paketa za one kojima to nije uradio stariji brat 😀 , Lumpi i ostale trke, Barilla žurka, svirke orkestara na trgovima…) pa smo od deset sati već bili na ulicama Ljubljane, koja je lep i ne mnogo veliki grad. Reka, mostovi, stare zgrade, lepi restorani,  kafići i bašte. Ljudi ljubazni i predusretljivi (stariji koji znaju i govore srpski jezik, mlađi koji ne znaju ali se sporazumevaju, makar na engleskom) tako da smo u subotu baš uživali dok smo šetali ili sedeli u nekoj od mnogobrojnih osunčanih bašta. Tih dana je jutranja temperatura bila oko 8-9°C ali najviša dnevna oko 16°C, što je bilo idealno za trčanje. Naravno, subota uveče je bila rezervisana za pripreme, odabir opreme, stavljanje čipova na patike, startnih brojeva na majice, sečenje kinezio traka…

I došao je i taj dan – jutro hladno (ne više od 7°C), oblačno. Mi svi u opremi kratkih rukva/nogavica. Dugi rukavi/nogavice preko, i tako do šatora za presvlačenje. A onda, lagano trčkaranje do startne linije tj. 6. zone polaska (oni što trče duže od 2h). Planirani start oko 11h.

Maraton je bio odlično organizovan, naročito ako se uzme u obzir da je za nedeljne trke (10km, 21km i 42km) bilo prijavljeno preko 19.000 takmičara (poređenja radi, prošli Bgd maraton je istrčalo 2.700 ljudi) – na sajtu su stajale sve relevantne informacije, nedelju dana pred trku nam je stigao mail tipa “Šta treba da znate pre maratona”, sve je bilo lepo obeleženo i označeno i nigde nije bilo mrzovoljnih ljudi, bar ih ja nisam primetila.

Iiiii, krenuli smo – svako je imao na patici svoj čip, tako da je mereno pojedinačno vreme – od trenutka kada zgaziš na startnu liniju pa dok ne pređeš liniju cilja. Meni je sve bilo super. Iako sam prethodnih dana brinula o milion stvari (kolena, kinezio trake, čarape, sočiva, name-it-i-did-worry-about-it…) sve je to negde nestalo kada smo krenuli. Prvo me sludeo mp3 koji nije hteo da počne da svira (smrz’o se jadničak 😀 ) pa sam morala da ga vadim iz futrole i oporavljam uz put a onda sam lagano ušla u ritam, koji je ipak bio bitno jači nego na treninzima. Najveći deo trke sam se usporavala strahujući da neću izdržati do kraja tim tempom (6’40” po km nasuprot mojih standardnih 7’10”). Skoro celom dužinom staza je ravna, kako se trči ulicama, široka i bilo je dovoljno prostora za svakoga. Posle par kilometara sam našla neki svoj prostor, gde ne smetam nikome a i da meni niko ne smeta. Meni, koja uvek SAMA treniram, bilo je skroz neobično da trčim sa toliko ljudi okolo. Ali ne i naporno, čak zanimljivo. Negde na početku trke sam morala da prestignem jednu trkačicu koja je tako neobično zabacivala stopala dok je trčala, što je u kombinaciji sa štraftama na njenim helankama izgledalo kao da će da me hipnnotiše o.O

Na svakih 5km su bile okrepne stanice (voda, energetski napitak, banane, pomorandže, čokolada, šećer) i na svakoj sam stala da uzmem bar nešto. Vodu, svaki put, jednom čokoladu i pomorandže (baš osveže i mogu da zamene vodu) i par puta i energetsko piće. Nosila sam svoju energetsku čokoladicu (neku iz dm kolekcije Das Gesunde Plus), Isostar gel i to je bilo dovoljno. Na 15. kilometru je bila velika uzbrdica, ali sam tada, već drugi kilometar, u korak trčala sa nekim momkom koji mi je rekao da je to poslednja velika i da je posle sve lagano. I to je pomoglo 🙂 Onda sam na 18. kilometru imala krizu, kada sam osećala da me boli svaki cm na nogama. Ama baš svaki. Ali je i to prošlo. Verujem da je imalo uticaja što sam poslednjih pet km trčala rame uz rame sa Marijom T (11886 sa slike gore levo 😉 – promeniš neku reč, osmeh kad prođeš pored klovna koji nas obe asocira na Kingov roman i film To 😀 i ideš dalje.

Najjači utisak, pored uspešno završene trke i svog zadovoljstva koje me je preplavilo zbog toga, su ljudi koji su navijali i bodrili nas DUŽ CELE STAZE. I to iskreno bodrili i podsticali – bilo je mnogo nasmejanih lica, dece koja su “bacala pet”, i preslatkih motivacionih natpisa 🙂

Sve u svemu – sjajan doživljaj i za neko vreme punjač baterija u ovoj našoj sivoj svakodnevici.

P. S. Pošto ja mogu da pričao o ovome kolimo me pustite, trudila sam se da ne gnjavim, a ako neko želi podrobnija obaveštenja, neka mi piše. Dole, u nastavku, su fotografije (jedan deo preuzet sa Fb strane OMV-a koji je bio jedan od sponzora) tek da ilustrujem zabavu 🙂

 

Luvr

Četvrti dan u Parizu smo rezervisali za posetu Luvru, jednom od najpoznatijih muzeja na Spremna za obilazaksvetu. Znajući da su velike gužve, krenuli smo u obilazak ranije nego prethodnih dana i taj naš trud je nagrađen: red uopšte nije bio dug i posle dvadesetak minuta smo bili ispod piramide – tu su nas čekali mnogobrojni info pultovi, pultovi za iznajmljivanje audio-vodiča, pokretne stepenice i putokazi.

Odmah moram da kažem da ni više poseta ovom velelepnom zdanju nije dovoljno da se približno pojmi umetničko bogatstvo pohranjeno među tim zidovima. Zvanični podaci kažu da je izloženo oko 35.000 predmeta, što je nekih 8% zbirke… Ali, vredi pokušati 😉

Luvr je sam po sebi fenomenalna građevina – svoj život je počeo kao tvrđava za odbranu obala Sene ali se vremenom, sa veličinom i moći Pariza i Francuske i Luvr širio i dobijao današnji oblik. Zato smo prvo obišli najniži sprat, gde smo prošetali pored ostataka te tvrđave iz 1190. – sačuvani su ogromni stubovi i delovi zidova. Na istom nivou su i Egipatska zbirka, bar jedan njen deo, koji smo zatim obišli. Onda smo krenuli dalje, u potragu za skulpturama, slikama, ukrasima, vazama i sličnim umetničkim delima koja će nas zadiviti i preplaviti lepotom.

U obilasku smo proveli nekoliko sati. I nije bilo dovoljno ali ni moguće više od toga – posle nekog vremena, boje i detalji su samo prolazili pored mene, nisam imala više gde da ih smestim.

Kako je nemoguće sve obići a  i opisati, evo ukratko:

Najjači utisak na mene je ostavila blještava galerija Apolon, sva u zlatu, ornamentima, skrivenim i vidljivim značenjima, Krunisanje Napoleonaposvećena ovom božanstvu muške lepote i sunca i važan deo stvaranja imidža Luja XIV kao “kralja Sunca”.

Zatim – Davidova slika “Krunisanje Napoelona” koja bogatstvom detalja, boja i likova ostavlja neizbrisiv utisak. Ogromna je (10x6m) i skroz fantastična.

Tu je i velika galerija  (La Grande Galerie) u kojoj možete da provedete sate, sednete i odmorite i u isto vreme uživate u slikama u svojoj blizini.

Priča o Luvru ne bi bila kompletna da ne pomenem i najpoznatiju sliku na svetu, Mona Lizu. Uprkos svojoj skromnoj veličini neprocenjiva je i neizostavna tačka u obilasku. Mislim da je malo nepravedno prema drugim slikama koje su izložene u istoj prostoriji, jer ona kupi svu pažnju posetilaca, ali to je cena svetske slave.

Posle Luvra, šetali smo, tražili zgodno mesto za predah i/ili ručak (obrattite pažnju na radno vreme kuhinja u restoranima, može da vam se desi da zakasnite – čak i ako je to ko 16h), obišli čuvenu četvrt La Marais i na kraju se uputili ka Monmartru.

Evo i nekih fotografija: