Kao što rekoh juče, bila sam na odmoru. A onda sam, kao svaki internet zavisnik, juče i prekjuče iščitavala blogove koje sam u međuvremenu propustila. Ima tu svega i svačega a najviše tuge, stida i jada zbog svega onoga što se dogodilo u Beogradu i kako je to sve odjeknulo u svetu.
Zbog naših nesposobnih političara i naroda koji ne ume da razmišlja već samo da sluša njihove nebulozne priče i da glumi marionete neke groteskne lutkarske igre, ja sam u situaciji da polako počinjem da učim svoju decu da što pre odu iz ove mračne zemlje kakvom je Srbija postala od vremena kada sam ja bila njihovih godina. Ovde, valjda, nikad neće biti bolje, jer su svi dalekovidi ljudi već otišli a mi koji smo ostali svoju snagu trošimo na posao i porodicu pa nam ne ostaje ništa za borbu sa hidrom kojoj glave niču same od sebe i na svakom ćošku, u liku preskakača iz partije u partiju (u zavisnosti koja je na vlasti) i ljigavaca spremnih na sve samo da ostanu tamo gde jesu.
Sve u svemu, tuga i jad.
Da ne ponavljam reči svih koji su o tome pisali, već sam dovoljno pala u vatru, pogledajte sami:
- Dejan Vesić – Kosovo (odavno ni) je Srbija
- Goran Aničić- Ukršeni interesi