Srbija stala, a ide i unazad…

Danima se ne dešava skoro ništa interesantno a onda dva događaja koja bih da prokomentarišem/pomenem.

Danas se navršilo tri godine od kada je ubijen Zoran Đinđić. Samo što je tada bio sunčani martovski dan, i u Beogradu se osećao pravi početak proleća. Danas i nebo plače za Srbijom kakva smo mogli da budemo pre ovog najbezumnijeg čina u našoj skorijoj istoriji. Zoran Đinđić

Posle tri godine nismo ni blizu onog mesta gde smo tada bili. Na žalost, vratili smo se unazad. Nekako me hvata strava od svakog sledećeg pojavljivanja naših „političara“ i od svakog njihovog gesta koji će nas odvesti ko zna gde i zaplesti nas u ko zna kakvu situaciju. Izgleda da su, ubistvom Đinđića, svi ljudi sa malo pameti i želje za boljim sutra odlučili da su važniji sami sebi i svojim porodicama, nego da prođu kao pokojni premijer, koji je trebalo da bude najčuvaniji čovek u zemlji. Čak i snimci njegovih govora i obraćanja imaju više snage, energije u vere u bolju budućnost nego svi naši sadašnji predstavnici zajedno.

Ne želim dalje ni da razmišljam gde ćemo biti za još tri godine. Ili za još tri,… Volela bih da mislim da će bar moja deca imati mogućnost da pristojno žive od svog znanja i rada. Ako ne u zemlji u kojoj su rođeni, onda negde gde će ih, prvenstveno, ceniti kao ljude.

Ali znam da neko nešto mora da učini ako hoćemo da nam bude bolje. Ili bar svako po malo. A ne da ćutimo (kao kad su nam uveli TV pretplatu isti oni ljudi koji su se protiv toga bučno borili u vreme dok su bili opozicija) i čekamo da se neko drugi prvi seti. Za početak, ponovo se (ako već niste a i ako jeste, od viška glava ne boli) uključite u akciju „Ako Srbija stane“ (idite na www.vesic.org ili na http://www.kapiraj.org ). Dobro je za podsećanje koliku razliku može da napravi jedan čovek.

Posle svega ovoga, glupo mi je i da pomenem sinoćni izbor za pesmu Beovizije, …

I kriv i mrtav

Vest koja je od juče bila udarna na svim televizijskim stanicama koje pratim je da je umro Slobodan Milošević.

Ne želim da komentarišem ni njegov život ni njegovu smrt, ali moram da kažem nešto što me užasno nervira u svemu tome.

Svi zvaničnici, što iz Haga, što iz NATO-a i sličnih organizacija „žale jer pravda nije sprovedena…“ sa naglaskom na to da bi, svakako, bio osuđen, pa je šteta što je umro pre toga. Bar sam ja stekla takav utisak.

Još jednom, ne želim da komentarišem njegov život, pogotovo ne njegovu vladavinu (ko je preživeo može da priča i da se seća…) ni to koliko ja mislim da je kriv za mnogo toga, ali bih samo htela da primetim da bi neko naduvanim svetskim moćnicima trebao da spomene da su svi (kako se to ističe u svim stranim filmovima u kojima postoji bilo kakvo suđenje, čak i kad su optuženi teroristi, masovne ubice i njima slični) „nevini dok se ne dokaže da su KRIVI“ pa makar to bio i Slobodan Milošević. To što je umro u zatvoru pre kraja procesa, je samo minus onima koji su vodili taj proces.

Ja jedino ne bih volela da mi svi, kao narod, i dalje budemo unapred osuđivani za greške naših političara. I da ćemo, možda nekad, dobiti šansu da pokažemo da nismo zli kakvim nas prikazuju, već da smo jednostavno ljudi koji su živeli u vreme najsurovijih bratoubilačkih ratova, što bi samo trebalo da govori za sebe.