Vest koja je od juče bila udarna na svim televizijskim stanicama koje pratim je da je umro Slobodan Milošević.

Ne želim da komentarišem ni njegov život ni njegovu smrt, ali moram da kažem nešto što me užasno nervira u svemu tome.

Svi zvaničnici, što iz Haga, što iz NATO-a i sličnih organizacija „žale jer pravda nije sprovedena…“ sa naglaskom na to da bi, svakako, bio osuđen, pa je šteta što je umro pre toga. Bar sam ja stekla takav utisak.

Još jednom, ne želim da komentarišem njegov život, pogotovo ne njegovu vladavinu (ko je preživeo može da priča i da se seća…) ni to koliko ja mislim da je kriv za mnogo toga, ali bih samo htela da primetim da bi neko naduvanim svetskim moćnicima trebao da spomene da su svi (kako se to ističe u svim stranim filmovima u kojima postoji bilo kakvo suđenje, čak i kad su optuženi teroristi, masovne ubice i njima slični) „nevini dok se ne dokaže da su KRIVI“ pa makar to bio i Slobodan Milošević. To što je umro u zatvoru pre kraja procesa, je samo minus onima koji su vodili taj proces.

Ja jedino ne bih volela da mi svi, kao narod, i dalje budemo unapred osuđivani za greške naših političara. I da ćemo, možda nekad, dobiti šansu da pokažemo da nismo zli kakvim nas prikazuju, već da smo jednostavno ljudi koji su živeli u vreme najsurovijih bratoubilačkih ratova, što bi samo trebalo da govori za sebe.