Moj prvi polumaraton :-D

Ljubljanski 20. maraton – 25. oktobar 2015.

Sutra će biti tačno TRI nedelje od 25. oktobra 2015. godine, kada sam na dvadesetom Gimme five!Ljubljanskom (Volkswagen) maratonu istrčala svoju prvu polumaratonsku trku 😀

Od tada, na svako slučajno pitanje: “Šta ima novo?” pričam, sa velikim osmehom i zadovoljstvom, o tom mom (našem) velikom podvigu koji je mom rekreativnom bavljenju sportom dao jednu sasvim novu dimenziju.

Na samom početku moram da naglasim da o ovoj temi ne mogu da pišem kratko i sažeto, jer ima dosta stvari koje mislim da treba pomenuti kao i detalja na koje valja obratiti pažnju, da ne pominjem svoje emocije i potrebu da što detaljnije pišem, pa da ne bude da nisam rekla 😀

Svi imamo neki svoj cilj kada počnemo da se bavimo sportom. Vremenom se ciljevi menjaju tako da je moje rekreativno bavljenje trčanjem preraslo u pripreme za polumaraton. Ranije sam već pisala o trčanju i povredama, (kao nezaobilaznom delu sporta, na žalost) pa ću ovde da dodam neke detalje interesantne baš za ovakve pripreme i samu trku.  Plan

Za maraton smo se prijavili 100 dana pre starta, kada smo i počeli sa pripremama (smo=suprug i ja) i to po ovom programu. (Desno na fotografiji je moja modifikacija programa, primetićete da sam u odnosu na originalni program smanjila najveće dužine sa 18 na 16 i 19.6 na 17km i sl.) Doduše, tada smo već ‘ladno trčali po 5/8km (ja/on) na svakom treningu. Na planu se vidi koliko sam redovno trčala i izmene koje sam pravila. Uz sve to, zaista sam se trudila da vodim računa o ishrani (što manje slatkiša, što više povrća, mesa i voća, uz dodatke tima vitamin C i magnezijum) kao i o spavanju, makar u noćima pred treninge velikih dužina. Zahtevno jeste ali sasvim moguće.

Startna postava Tokom priprema nam se društvo za maraton uvećavalo, tako da je u Ljubljanu krenulo nas šesnaestoro – od čega je bilo šestoro trkača i petoro dece mlađe od 14 god 🙂 Smeštaj smo rezervisali preko sajta AirBnB, svi smo bili u centru Ljubljane, tako da nismo brinuli o prevozu na sam dan trke kada je veliki broj ulica blokiran.

U Ljubljanu smo stigli u petak uveče, jer smo prvo išli do Palmanove i Trsta. Šoping – ništa, ali zato fina šetnja, klopa i uživanje na obali Jadrana. Subota je već bila puna aktivnosti vezanih za maraton (uzimanje startnih paketa za one kojima to nije uradio stariji brat 😀 , Lumpi i ostale trke, Barilla žurka, svirke orkestara na trgovima…) pa smo od deset sati već bili na ulicama Ljubljane, koja je lep i ne mnogo veliki grad. Reka, mostovi, stare zgrade, lepi restorani,  kafići i bašte. Ljudi ljubazni i predusretljivi (stariji koji znaju i govore srpski jezik, mlađi koji ne znaju ali se sporazumevaju, makar na engleskom) tako da smo u subotu baš uživali dok smo šetali ili sedeli u nekoj od mnogobrojnih osunčanih bašta. Tih dana je jutranja temperatura bila oko 8-9°C ali najviša dnevna oko 16°C, što je bilo idealno za trčanje. Naravno, subota uveče je bila rezervisana za pripreme, odabir opreme, stavljanje čipova na patike, startnih brojeva na majice, sečenje kinezio traka…

I došao je i taj dan – jutro hladno (ne više od 7°C), oblačno. Mi svi u opremi kratkih rukva/nogavica. Dugi rukavi/nogavice preko, i tako do šatora za presvlačenje. A onda, lagano trčkaranje do startne linije tj. 6. zone polaska (oni što trče duže od 2h). Planirani start oko 11h.

Maraton je bio odlično organizovan, naročito ako se uzme u obzir da je za nedeljne trke (10km, 21km i 42km) bilo prijavljeno preko 19.000 takmičara (poređenja radi, prošli Bgd maraton je istrčalo 2.700 ljudi) – na sajtu su stajale sve relevantne informacije, nedelju dana pred trku nam je stigao mail tipa “Šta treba da znate pre maratona”, sve je bilo lepo obeleženo i označeno i nigde nije bilo mrzovoljnih ljudi, bar ih ja nisam primetila.

Iiiii, krenuli smo – svako je imao na patici svoj čip, tako da je mereno pojedinačno vreme – od trenutka kada zgaziš na startnu liniju pa dok ne pređeš liniju cilja. Meni je sve bilo super. Iako sam prethodnih dana brinula o milion stvari (kolena, kinezio trake, čarape, sočiva, name-it-i-did-worry-about-it…) sve je to negde nestalo kada smo krenuli. Prvo me sludeo mp3 koji nije hteo da počne da svira (smrz’o se jadničak 😀 ) pa sam morala da ga vadim iz futrole i oporavljam uz put a onda sam lagano ušla u ritam, koji je ipak bio bitno jači nego na treninzima. Najveći deo trke sam se usporavala strahujući da neću izdržati do kraja tim tempom (6’40” po km nasuprot mojih standardnih 7’10”). Skoro celom dužinom staza je ravna, kako se trči ulicama, široka i bilo je dovoljno prostora za svakoga. Posle par kilometara sam našla neki svoj prostor, gde ne smetam nikome a i da meni niko ne smeta. Meni, koja uvek SAMA treniram, bilo je skroz neobično da trčim sa toliko ljudi okolo. Ali ne i naporno, čak zanimljivo. Negde na početku trke sam morala da prestignem jednu trkačicu koja je tako neobično zabacivala stopala dok je trčala, što je u kombinaciji sa štraftama na njenim helankama izgledalo kao da će da me hipnnotiše o.O

Na svakih 5km su bile okrepne stanice (voda, energetski napitak, banane, pomorandže, čokolada, šećer) i na svakoj sam stala da uzmem bar nešto. Vodu, svaki put, jednom čokoladu i pomorandže (baš osveže i mogu da zamene vodu) i par puta i energetsko piće. Nosila sam svoju energetsku čokoladicu (neku iz dm kolekcije Das Gesunde Plus), Isostar gel i to je bilo dovoljno. Na 15. kilometru je bila velika uzbrdica, ali sam tada, već drugi kilometar, u korak trčala sa nekim momkom koji mi je rekao da je to poslednja velika i da je posle sve lagano. I to je pomoglo 🙂 Onda sam na 18. kilometru imala krizu, kada sam osećala da me boli svaki cm na nogama. Ama baš svaki. Ali je i to prošlo. Verujem da je imalo uticaja što sam poslednjih pet km trčala rame uz rame sa Marijom T (11886 sa slike gore levo 😉 – promeniš neku reč, osmeh kad prođeš pored klovna koji nas obe asocira na Kingov roman i film To 😀 i ideš dalje.

Najjači utisak, pored uspešno završene trke i svog zadovoljstva koje me je preplavilo zbog toga, su ljudi koji su navijali i bodrili nas DUŽ CELE STAZE. I to iskreno bodrili i podsticali – bilo je mnogo nasmejanih lica, dece koja su “bacala pet”, i preslatkih motivacionih natpisa 🙂

Sve u svemu – sjajan doživljaj i za neko vreme punjač baterija u ovoj našoj sivoj svakodnevici.

P. S. Pošto ja mogu da pričao o ovome kolimo me pustite, trudila sam se da ne gnjavim, a ako neko želi podrobnija obaveštenja, neka mi piše. Dole, u nastavku, su fotografije (jedan deo preuzet sa Fb strane OMV-a koji je bio jedan od sponzora) tek da ilustrujem zabavu 🙂

 

Author: Bebika

Rođena 8.07.1972. kao Danijela Vesić, viši knjižničar na Pozajmnom odeljenju NB "Sveti Sava" u Aranđelovcu. Volim lepe reči, tonove i pesme. Majka, tetka i rekreativac.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.