Tag: povrede

Pose running

Ruska tehnika trčanja, još od 1977.

Jeste li čuli za tehniku trčanja “Pose running”? Ni ja, do pre nekoliko dana. Kako vreme prolazi, sve više imam utisak da baš ima smisla.

Elem, sve je počelo tako što sam tokom a naročito posle dugog (i očigledno napornog) treninga (trčanja) imala jake i nezgodne bolove u predelu potkolenica. Pošto je bio vikend, a nisam nešto imala strpljenja da čekam radnu nedelju i neki eventualni pregled lekara, počela sam da pretražujem internet da vidim razloge i uzroke bolova. Uzroci mogu da budu – tvrda podloga, loše patike, loša tehnika tračanja. Zbog dva od tri navedena razloga (patike su mi cool 🙂 ) sam  najverovatnije prenepregla ligamente i ta tačka u kojoj su me boleli je tačka pripoja mišića i kosti. Na bolna mesta sam stavila Vick’s Vaporub, odmarala par dana i kao nova 🙂

U međuvremenu sam tokom istraživanja naletela na pojam “Pose Running” i evo šta sam do sada naučila:  u ovoj tehnici se insistira na položaju tela kojim se koristi gravitacija, blago su savijena kolena, stopala se podižu ispod kukova a ne iza zadnjice i stopala treba da udaraju u podlogu slobodno tj. ne treba da ih voljom držite u određenom položaju. Sve ovo možete videti na nekom od video-klipova na Youtube-u, i onda se lakše i kapira o čemu se tu radi.

Tako da sam na prethodnom, još dužem treningu (uz nezaobilazne kinesio trake na kolenima – just in case 🙂 ) pokušala da trčim u “pozi” i bilo je baš dobro – imala sam mnogo bolje vreme nego ranije (mada ga nešto i ne merim, ali da se zna) i samo neznatne bolove u jednom kolenu, koji su mnogo brže prošli. Nadam se da ću uspeti da navežbam ovu tehniku i ratosiljam se preteranog opterećenja mišića i kostiju. Toliko o tome. Za sada.

Povreda na skijanju

Nikako da sednem i napišem post a važno je i možda nekome posluži za nauk.

Pre nekog vremena sam na skijanju dobila jak udarac u list. Dečko koji je sedeo pored mene na korpi je, pri silasku, izgubio ravnotežu i njegov bord me udario par cm izdan pancerice. Bol je bio grozan, sledećih dana sam odmarala i hladila list nadajući se najboljem. Iako je otok bio veliki, ja nešto nisam ozbiljno shvatila tu svoju povredu, lekaru sam se javila neke tri nedelje posle povrede. Imam ja opravdanje za to – kada smo se vratili sa skijanja, sve je bilo blokirano snegom, čak je bila uvedena i vanredna situacija, plus je moja ulica bila raskopana zbog rekonstrukcije i … uglavnom, nisam otišla odmah (kako je trebalo) na pregled.

Poenta – udarac mi je “otkinuo” 30% mišića lista. Da sam odmah otišla lekaru, verovatno bi me i operisali i  spojili pokidano tkivo mišića. Ovako, 30 dana rehabilitacije u RH zavodu i doživotna povećanja pažnja pri bavljenju sportom (trčanje samo po ravnom, po mogućstvu sa kinezio trakama…) i rupa na listu koja se jasno vidi, naročito iz profila.

I to je za ljude.

Kopaonik – treći put

A danas je treći dan 🙂

Evo nas na Kopaoniku, treću zimu zaredom. Obično smo na skijanju one nedelje kada je Sretenje, zbog što manje izostanaka školaraca, ali ove godine tajming je drugačiji.

Elem, izabrali smo najhladniju nedelju ikada. Navikli smo da skijamo u februaru, kada nije mnogo hladno, duži su dani… Nije problem -16°C, nego vetar. Kada smo na žičari, srce nam se sledi zbog vetra. Iako smo bili dobro obučeni i prvog dana (drugi da ne pominjem, duple kape, duple rukavice, šalovi, čarape…vuna je najbolji izbor) kad duva, ne pomaže ništa.

Ove godine smo zakupili apartman u vili Marko, putem Kolektive, po jako dobroj ceni. Apartman je super (mi smo se sa vlasnicom dogovorili i na licu mesta doplatili za mnogo veći apartman od dogovorenog, nema mnogo gostiju u kući, nama odgovara veći i svi srećni). Apartman je na dva nivoa, sedmokrevetni, kupatilo dobro opremljeno, ne veliko ni malo – taman, dnevna soba sa kuhinjicom baš ok, čisto je i toplo, sami podešavamo željenu temperaturu na radijatorima. Kuća je žuta, pa u skladu sa tim i unutrašnji detalji, posteljine i peškiri :-). Nameštaj moderan i funkcionalan. Jedini nedostatak je udaljenost od skijališta, 5 km (iako svuda piše 3, mi merili juče i 5 je) i što ne postoji nikakav organizovani prevoz, ski-bus ili tako nešto. Tako da smo vezani za automobil i svi moramo u isto vreme i da idemo i da se vraćamo sa skijanja… No, takva prilika.

Skijališta – dobro sređena, ovih dana nema gužve, jedino što nam stvarno nedostaje su kabine ili bar štitnici od pleksigasa na žičarama da nas malo zaštite od ledenog vetra. Možda i zbog malog broja skijaša, čini mi se da je veća neopreznost bordera, naročito pri prilazu i silasku sa žičare. Juče je jedan dečko “pokupio” Jelicu desetak metara pre ulaska na žičaru a mene je jedan border, pri silasku sa korpe pokosio (bili smo zajedno u korpi i valjda je izgubio ravnotežu pri silasku, šta li) i udario daskom u list 🙁 Sad sedim u apartmanu, gledam u sunčani dan, verovatno poslednji za ovo skijanje (popodne najavili sneg) utrljavam različite masti ne bih li razbila hematom i osposobila mišić za sutrašnje skijanje.

Cene – kao što se i očekuje na Kopaoniku, visoke, bar za standarde nas iz manjih gradova: čaj 140 din, kuvano vino 140 din, kafa 140 din, … Znatno povoljnije je u Rtnju gde obavezno pravimo pauzu u podne, jedemo preukusne krofne (50 din) a tamo je čaj 70 din, duži espreso sa mlekom 90, 0.5l vode 70 din. Fino je i toplo i odlično mesto za pauzu 🙂

To bi bilo to, za sada. Sutra ujutru ćemo videti kakvo će vreme a samim tim i skijanje biti.