Pozorišna predstava “Opet plače, al’ sad od sreće” najstarijeg pozorišta u Srbiji, Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu, je prva predstava koju sam gledala a sedela na bini, na korak od glumaca. 

Scena – železnička stanica negde u unutrašnjosti, da ne kažem nedođiji. Likovi koji su se tu, pukom igrom slučaja zatekli – gospođa iz velike varoši koja treba da se vrati nazad, lokalni staklorezac, tatin sin, uvek u zavadi sa ocem, policajac koji je krenuo u brda da ubije brata pre nego što ovaj siđe sa brda da ubije njega i dispečerka koja se čeka… Vremenom se pojavi još par njih, ali neću da otkrivam detalje 😉

Elem, samo iskustvo sedenja na sceni je vrlo neobično i dobro – glumci su tu, vidi se svaki izraz lica, grimasa, govor tela, sve se lepo čuje tako da je i preneseno značenje jasnije.  Predstava je nekako dvostruka, dualna – ako je gledalac tako raspoložen ona je samo komedija koja razgaljuje i popravlja raspoloženje ali svakako je predstava koja uvodi u razmišljanja, ne baš tako vedra i svetla. 

Sve u svemu, ako ste u prilici, svakako je pogledajte. Vredi.