Dešava mi se da, zbog mnogo obaveza, svakodnevnog ludila ili ko zna već čega, ne stignem da čitam neko određeno vreme. To mi strašno smeta i lepo me grize savest što se svakim danom prudužava spisak naslova koji me čekaju. I onda odustanem od nekih drugih stvari i prepustim se čitanju. Najčešće u takvim situacijama već imam nekoliko odvojenih knjiga. Još ako u međuvremenu stigne i neka preporuka … tek onda ne znam odakle da počnem.

Elem, jedan od romana Justijana Gordera, u izdanju “Geopoetike”,  “Devojka sa pomorandžama” ni malo “svež” naslov, knjiga koju sam mnogo puta uzela i vratila na policu i svaki put se pitala kada ću saznati ko je ta neobična devojka, pročitala sam po preporuci. Očigledno od nekoga ko voli iste romane kao i ja 😉

Roman je odličan.  Iz perspektive petanestogodišnjeg dečaka koji čita pismo pokojnog oca, koje je čekalo 11 godina da bude pročitano, autor postavlja mnoga važna pitanja o poimanju sveta, sreći i ljubavi i u isto vreme priča maštovitu ljubavnu priču.

Lepo, baš lepo 🙂