Category: Strani autori

Čovek po imenu Uve

Jedna od retkih knjiga koju sam pročitala i poželela da imam.

Knjige kupujem tek kada ih pročitam i dopadnu mi se toliko da poželim da ih pročitam ponovo. Retko se dešava jer pored nekih davno napisanih romana tek poneki želim da imam i čuvam. Jedan od tih izuzetaka je i “Čovek po imenu Uve” koji je napisao Fredrik Bakman, švedski bloger i kolumnista. 

Uve je usamljeni, prilično namrgođeni starac koji se slepo pridržava pravila, što zna da iritira ljude u njegovom okruženju. I toliko me je nervirao da sam posle osamdesetak strana htela da odustanem – što bi bila velika greška, kako sam kasnije uvidela. Bakman svojim nenametljivim stilom, laganim za čitanje, razvija priču tako da vas vremenom Uve zainteresuje a potom i potpuno osvoji. Probajte, nećete se pokajati. (Ne mogu ništa više da pišem da ne otkrijem poentu 😉 )

 

 

“Gospodin Mercedes” Stiven King

Prvi deo trilogije o Bilu Hodžisu

Prvu knjigu iz trilogije o Bilu Hodžinsu, pročitala sam drugu 🙂 I uopšte mi nije smetalo što sam znala šta će se desiti u drugom delu.

“Gospodin Mercedes” je priča o hladnokrvnom ubici čiji je jedini cilj da pre nego što ode sa ovog sveta, povuče sa sobom što je moguće više ljudi. Lišen skoro svih ljudskih osećaja, pažljivo planira svoj sledeći veliki zločin. I usput kombinuje kako da povredi one koji su mu zapeli za oko.

Standardno dobar King – opet preporuka za one koji vole njegove romane. Napeti triler, neobični junaci i neizvesna završnica. 

Žao mi je samo što kod nas još uvek nije preveden i završni deo trilogije, ali ako nikako drugačije, tu je Amazon 😉

“Ko nađe – njegovo” Stiven King

Stiven King, jednom i zauvek 😉

 Stiven King je pisac čiji su romani obeležili moje odrastanje – onaj period kada sam  pročitala sve od Agate Kristi i Artura Konana Dojla a pre nego što sam počela  da čitam “ozbiljnu” literaturu 🙂 Tada, krajem osamdesetih godina prošlog veka 😀 je bilo malo njegovih knjiga prevedenih na srpski koje nisam pročitala. Godine su prošle i ponovo je došlo vreme da se čita King 🙂

Pre nekoliko dana, neko je od čitalaca vratio knjigu “Ko nađe – njegovo” i više iz želje da je prelistam i vidim kako to ovih godina piše King, ja počnem sa čitanjem. I kao nekada, uletim u Kingove zavrzlame, likove koje možete susresti u komšiluku ali i zlikovce kojih srećom nema toliko često. Sve u svemu, pročitam knjigu za par dana i sad se spremam da nastavim dalje.

Mnogo više nego običan krimić ali ne previše krvavi triler, sa karakterističnim Kingovskim zapletom i ubedljivim raspletom. Vrlo korektno izdanje, prevod, štampa i povez, u izdanju Vulkana. Dakle, ko voli Kingove romane, preporuka.

Ovo je druga knjiga iz trilogije o Bilu Hodžizu, što sam ja ukapirala tek negde na trećini knjige, jer za pisce čiji opus poznajem, nikad ne čitam najave ili kratak sadržaj sa poslednje strane 🙂

 

“Rođeni da trčimo” Kristofer Mekdugal

Da li smo zaista rođeni da trčimo? Bosi?

 Postoje tako knjige koje vam promene stavove, način razmišljanja a neke čak možda i život. Jedna od takvih za mene je knjiga “Rođeni da trčimo” (Born to Run) koja je ostavila baš jak utisak i naterala me da drugačije posmatram trčanje i prvenstveno patike za trčanje.  Kristofer Mekdugal  piše interesantno, novinarski, vrlo jasno i sa dosta detalja.

U potrazi za rešenjem za velike probleme sa kolenima i povredama uopšte, koje je autor imao kao krupan čovek kome je trčanje omiljena rekreacija, Mekdugal dolazi do vrlo interesantnog otkrića: mi smo kao homo sapiensi rođeni da trčimo i savremene patike nam ne donose mnogo dobra – što više dodataka više nepravilnog gaženja i povreda. U potrazi za potvrdom tih otkrića Kristofer Mekdugal (TED govor) je uspeo da stupi u kontakt sa pripadnicima plemena Taraumara (Tarahumara) u Meksiku, koji trče bosi ili skoro bosi, čak i da trči sa njima. Pored toga, njegovu teoriju potvrđuju brojni treneri, specijalisti za stopalo, itd. Ukratko, postoji čitav pokret trkača koji tvrde da je pravi način trčanja – bosonogo. Čak su se i velike kompanije za proizvodnju sportske opreme priklonile i napravile par modela u kojima stopalo zauzima položaj kao da trčite bosi.

Sve u svemu, ja već nekoliko meseci trčim u tim skoro-kao-da-sam-bosa patikama, što mi je tranzicija ka Vibram FiveFingers 🙂 Za sada je sve dobro, videćemo kako će viti na VCM 😉

Žena crvene kose – Orhan Pamuk

Jedan fini roman.

Zimovanje, čak i aktivnim skijašima, ostavlja dovoljno slobodnog vremena za svakojake aktivnosti:  za odmor, zabavu, čitanje i izlaske 🙂

Jedna od dve knjige koje sam ponela sa sobom na planinu je “Žena crvene kose”, Orhana Pamuka. Pre nekoliko godina sam pročitala “Muzej nevinosti” i baš mi se dopalo kako Orhan Pamuk piše, ali je tek sada još jedan njegov roman došao na red za čitanje.

“Žena crvene kose” je roman o sudbini i svim onim skoro nemogućim zapletima i nepredvidivim raspletima. U isto vreme, to je roman o zaljubljivanju, prvim iskustvima, maštanjima, ljubavi, strasti, strahu, upornosti, radu i životu uopšte.

Roman se čita lako, ugodno, rečenice su tečne i bogate, istinite i neopterećujuće.

Sve u svemu, preporuka za par prijatnih popodneva, ako je ne pročitate u dahu 😉