Do gole kože

Knjaževsko-srpski teatar

Osmi aranđelovački pozorišni festival zatvoren je predstavom Književsko— srpskog teatra iz Kragujevca „Do gole kože” i mislim da je ova predstava bila sjajan odabir za finale festivala.

Predstavu je režirao Pjer Valter Polic (Pierre Walter Politz) a rađena je po istoimenom filmu. Jedna tužna priča, u suštini,  o ljudima koji su ostali bez posla i smišljaju način da zarade novac, pretvorena je u komediju koja će vam ulepšati taj i još nekoliko narednih dana dok se budete prisećali scena priprema za striptiz 🙂

Iako je na ovoj predstavi bilo manje publike nego prethodna dva dana kada su gostovale predstave „Iza kulisa” i „Indigo” publika je glasanjem predstavu „Do gole kože” proglasila najboljom.

Ova predstava ostavila je suviše lepih utisaka da bih u ovom istom postu komentarisala telefone, bliceve, kikiriki i štapiće.

Fotografiju sam uzela sa sajta pozorišta 😉

Eling, Beogradsko dramsko pozorište

Prva od pet predstava Osme revije.

Osma pozorišna revija u Aranđelovcu otvorena je sinoć predstavom “Eling” Beogradskog dramskog pozorišta. U prijatno toploj sali oko 400 gledalaca  je imalo priliku da gleda pozorišnu adaptaciju filma iz 2001. godine.

Eling (Pavle Pekić) i Kjel Bjarne (Ljubomir Bandović) su cimeri koji su posle dve godine provedene u istoj sobi u duševnoj bolnici zajedno nastavili život, pod više-manje budnim okom socijalnog službenika Frenka Ešlija (Ivan Tomić). Svako od njih ima svoje probleme sa suočavanjem sa stvarnošću i svako od njih način da zaštiti ovog drugog od strahova koji ih pohode.

Predstava traje više od dva sata i na momente mi je pažnja popuštala, naročito jer je Pavle Pekić bio jako tih, pa su mi promicali, kako sam imala utisak, bitni delovi razgovora ili monologa. I delove rečenica Slobodana Ćustića (Alfons Jorgensen) nisam baš najjasnije čula. Čitavu predstavu nosio je Ljubomir Bandović, koji je dominirao glasom, stasom i govorom tela.

I, naravno, ponovlja se priča kao i svake godine – publika je još jednom pokazala da nije prava pozorišna publika, jer su zvonili mobilni telefoni (iako je na početku voditeljka lepo zamolila da se isključe), kuckane su poruke i čak su radili i fotoaparati. Ni snimatelji lokalne televizije nisu bili mnogo uviđavniji prema glumcima.

8. pozorišni festival u Aranđelovcu

Od 13. do 17. novembra 2012. godine

Kišni i prilično hladni novembar u Aranđelovcu, sada već tradicionalno, osvežava i pomalo i razmrda, Pozorišni festival u organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje.

Osmi pozorišni festival nosi naziv „Svetlost i afirmacija“ i počinje večeras, 13. novembra u 19 sati, kada je na programu dokumentarna izložba “Sunce tuđeg neba”, kao deo pratećeg programa.

Predstave se održavaju u Dvorani “Park” u 20 časova, svake večeri. Program Festivala:

  • 13. novembar – “Eling”,  Beogradsko dramsko pozorište, u režiji Marka Manojlovića
  • 14. novembar – “Sunce tuđeg neba”, Puls teatar iz Lazarevca, po tekstu Milovana Mračevića, u režiji Aleksandra Lukača.
  • 15. novembar – “Iza kulisa”, pozorište „Boško Buha“, po tekstu Majkla Frejna u režiji Juga Radivojevića,
  • 16. novembar – „Indigo“, predstava u kojoj se na tekst Duška Premovića kao reditelj potpisuje Branislav Lečić.
  • 17. novembar – “Do gole kože”, Knjaževsko srpski teatar iz Kragujevca, autori teksta Stiven Sinkler i Entoni Mekarten, reditelj Pjer Valter Polic

Pored pomenute izložbe „Sunce tuđeg neba“,  u pratećem programu će biti izveden muzičko-scenski program „Put oko sveta“ koji izvodi duo „Maska“, a u sklopu tribine koja će za temu imati „Formiranje profesionalnih pozorišta u Srbiji“ govoriće dramaturg Dragana Bošković.

Pokrovitelji festivala su Ministarstvo kulture i opština Aranđelovac.

Elijahova stolica

Jugoslovensko dramsko pozorište

U petak, 9. marta 2012. išli smo u Jugoslovensko dramsko pozorište posle sto godina, čini mi se. Nekako nam je ova čitava pozorišna sezona promakla. Nije da nismo bili u Beogradu ali nismo se lepo uklapali u termine, šta li. No, bilo pa prošlo.

Predstavu Elijahova stolica sam držala negde u podsvesti, na preporuku dragog prijatelja. Možda sam zbog te preporuke očekivala mnogo i kao svaki put kada su očekivanja velika često ne budu sasvim ispunjena.

Da obrazložim: predstava je teška, govori o teškom vremenu i teškim odlukama koje donosi glavni lik, Rihard Rihter. Njegovo čitavo pedesetogodišnje bitisanje menja smisao jednim novim saznanjem, koje ga tera da ide u ratom opkoljeno Sarajevo. Ono što mi je malo zasmetalo je što mi je kraj bio potpuno očekivan, od onog trenutka kada Alma (glavni ženski lik) pominje roman Maksa Friša “Homo faber”. Sve ostalo je bilo dobro, odlično čak.

Glumci su sjajni, naročito Maja Izetbegović i Renata Ulmanski. Bila sam fascinirana činjenicom da Renata Ulmanski u svojoj 83. godini izgleda potpuno isto kao kada sam je videla negde ’91. i da je i dalje sjajna na sceni.  Svetozar Cvetković standardno dobar (nije jedan od mojih omiljenih glumaca ali moram da priznam da je bio baš dobar). Bane Jevtić simpatičan, Đuzu Stoiljković nešto ne bih definisala dok je JelenaTrkulja imala jako malo vremena na sceni da bi ostavila neki jak utisak na mene.

Odlična predstava ali nemojte da me pitate za kraj 😉

Život u tesnim cipelama

Zvezdara teatar

Još jedna predstava Dušana Kovačevića. Odigrava se u fabrici cipela koja je prodata i čijih se pet radnika zatvorilo unutra, miniralo sve oko sebe, štrajkuje glađu i traže sve što im po pravu pripada. Sve to vreme oni žive Život u tesnim cipelama koje su dobili od novih vlasnika, iz starih rezervi, umesto naknada i/ili plata.

Glumačka ekipa odlična, priča tragikomična, pokazuje kakvi smo mi u stvari. Predstava ima dva čina, ali se ne primeti koliko dugo traje. Meni je, doduše, dugo vremena bilo potrebno da o predstavi pišem iako sam je odgledala još zimus 🙂