Osma pozorišna revija u Aranđelovcu otvorena je sinoć predstavom “Eling” Beogradskog dramskog pozorišta. U prijatno toploj sali oko 400 gledalaca je imalo priliku da gleda pozorišnu adaptaciju filma iz 2001. godine.
Eling (Pavle Pekić) i Kjel Bjarne (Ljubomir Bandović) su cimeri koji su posle dve godine provedene u istoj sobi u duševnoj bolnici zajedno nastavili život, pod više-manje budnim okom socijalnog službenika Frenka Ešlija (Ivan Tomić). Svako od njih ima svoje probleme sa suočavanjem sa stvarnošću i svako od njih način da zaštiti ovog drugog od strahova koji ih pohode.
Predstava traje više od dva sata i na momente mi je pažnja popuštala, naročito jer je Pavle Pekić bio jako tih, pa su mi promicali, kako sam imala utisak, bitni delovi razgovora ili monologa. I delove rečenica Slobodana Ćustića (Alfons Jorgensen) nisam baš najjasnije čula. Čitavu predstavu nosio je Ljubomir Bandović, koji je dominirao glasom, stasom i govorom tela.
I, naravno, ponovlja se priča kao i svake godine – publika je još jednom pokazala da nije prava pozorišna publika, jer su zvonili mobilni telefoni (iako je na početku voditeljka lepo zamolila da se isključe), kuckane su poruke i čak su radili i fotoaparati. Ni snimatelji lokalne televizije nisu bili mnogo uviđavniji prema glumcima.
