Jutros sam slušala makedonsku narodnu pesmu “Zajdi, zajdi” u izvođenju Tošeta Proeskog. I, naravno, setila se dela iz knjige Vanje Bulića “Oko otoka” u kome Marta, Nemica koja ne razume reč pesme, plače dok je sluša prvi put jer je pesma tužna.
Te asocijacije dovele su me do zaključka da smo mi jedan tužan mada talentovan narod. Svi naši uspesi proizvod su neke tuge: naše najlepše narodne pesme tužne su, čak tragične. Naši najviše nagrađivani i čitani pisci su pisali o tugama koje su proizvod nekih okolnosti u našoj ili sopstvenoj istoriji, najbolji pesnici su pevali o nesrećnim ljubavima, nesrećnim životima, pesme koje se najduže zadržavaju u “ušima” su balade prepune jada. Skoro svi naši sportski uspesi su osveta za neke pretrpljene neuspehe (opet, tuge) i tako u krug, možda baš u svim oblastima života. Sve u svemu, tuga.
Bebika, samo jedna malecka ispravka.
“Zajdi, zajdi” je autorska pesma Aleksandra Sarievskog; nastala, doduše, na motivima jedne instrumentalne melodije i uz parafrazirani tekst jedne bugarske narodne pesme. Može se reći “što južnije, to tužnije”; veličanstvena pesma, doista.
No, nije baš sve ni tako tužno ni tako sivo u narodnoj i folklornoj autorskoj muzici. U knjigama… uh! Ajde-de! Ne bih hteo da se pomirim sa tim, a nekako mi uvek padnu Kiš i Crnjanski na um…
Hvala na ispravci, nisam to znala. Doduše nisam ni istraživala ali svakako hvala 🙂