U petak 4. septembra, drugog dana Drugog letnjeg festivala knjige, u 19 i 30h promociju svog novog, devetog po redu, romana održao je Vanja Bulić. Tečno, onako kako on to ume, rekao je kome je knjiga posvećena, koji su njegovi razlozi da je napiše ali ono što je meni privuklo pažnju bila je rečenica koju je ponovio dva puta: “Nemojte da počnete da čitate knjigu uveče”. Kako Vanja ne deluje kao neko ko se sam hvali, jedva sam čekala da moja mama koja je knjigu kupila pročita svoj primerak i prosledi ga meni. Nisam dugo čekala i u utorak je knjiga bila kod mene. Naravno, nisam poslušala autorovu preporuku, počela sam da čitam iste večeri i negde oko pola dva jedva naterala sebe da ostavim knjigu i odem na spavanje.
Oko otoka je roman koji pokriva život dve generacije, majora Dušana Bulatovića koji je osuđen na četiri i po godine “rada” na Golom otoku (“Greške su moguće“), njegove supruge Anđe i dece Kostje i Branke. Čitavi njihovi životi obeleženi su sa te četiri godine tišine, izolacije i muke. Posle zatvora bilo koje vrste čovek se menja pa se Dušan promenio, Anđu celog života muči savest zbog poteza koji je odigrala jer je na to bila primorana, Kostjino buntovništvo i njegov čitav život rezultat je Golog otoka.
Knjiga se stvarno čita u dahu. Pisana je u vidu kratkih opisa događaja (nekoliko strana) pod određenim datumom, povezuje sadašnjost i prošlost. Kao što i uživo Vanja Bulić govori lako i interesantno, rečnik romana je bogat ali jednostavan, tako da ne zamara nego vodi dalje. Istinitost priče poražavajuća. Sve u svemu, odličan roman. Onaj za “iz-ruke-u-ruku”. Svakako preporučujem.
Obožavam knjige koje se čitaju u dahu. Hvala na preporuci.