Nov 132018
 

Imam drugaricu/koleginicu koja oduvek čita, mnogo voli da čita i pravi sjajan odabir knjiga. Ničim izazvane, nas dve smo ušle u neku blago mazohističku verziju one tinejdžerske igre “istina ili izazov” bez istine, gde je najveća fora odabrati par knjiga koje ćemo čitati (jednu ona, jednu ja) a koje se van izazova ne bi nikad, ali NIKAD našle na našim listama čitanja. I eto meni Bačićke…

Dugo me nije zanimalo šta Jelena Bačić Alimpić ima da kaže (napiše) u svojim romanima a posle čitanja knjige “Pismo gospođe Vilme” sam videla koliko sam bila u pravu. Ne znam šta tolika publika vidi u svim njenim delima, ali ja jedva pročitah. Da se razumemo, čitala sam svojevremeno i ljubavne vikend romane koji se kupuju na kioscima, nije da samo čitam neku visoko ocenjenu i nagradama ovenčanu literaturu, dakle, vrlo sam otvorena kao čitalac, probam pa dam sud ali.. Nije da je mnogo dosadno, nije da ne bi moglo da bude drugačije možda čak interesantnije nego je sve preterano – kad je lepo, prelepo je, kad je tužno, pretužno je i sve tako. Novi Sad je, na primer, toliko lep, divan, čaroban grad prepun istorije (što stvarno sve jeste, slažem se) da malo koji grad u USA može da mu parira, eto možda Vašington, al’ za malo. Ili je ta gospođa Vilma toliko lepa, da lepo nemam sa kim da je uporedim. Malo se autorka ponavlja, možda zamišlja svoje čitaoce kao zaboravne, ali meni stvarno ne treba stalno podsećanje da je glavni lik profesor i da je zbog toga načitan ili rasejan ili šta god. Rečenice nisu ostavile neki trag jer su najčešće pretrpane epitetima kojima valjda treba da se pojača doživljaj, pa mi se nešto nisu urezale u pamćenje, osim onih u kojima pominje neke “obične ljude, koji žive svoje obične živote” a par strana kasnije “male ljude, koji žive svoje male živote”… I šta to uopšte znači? Da je ona tj. glavni lik neobičan? I živi nekakav veliki život? I sve tako, ne mogu da se podsećam i nerviram. Da ne pominjem da svako malo nabacuje citate tek valjda da naglasi da vlada literaturom.

U svakom slučaju, ako ne morate – nemojte da čitate ovako nešto 😛

P. S. Ako je za utehu moja drugarica je ovoga puta čitala neki roman Vesne Dedić 😀

 

Mar 212017
 

Srbija je oduvek imala veliki broj dobrih pisaca – naša književnost je još jedna oblast u kojoj smo uvek imali mnogo talentovanih stvaralaca. Često čitam dela domaćih autora, što onih legendarnih  a što savremenih, tek da budem u toku.

I tako, pre par dana, počnem da čitam roman Ivana Brankovića “Prometejev dnevniik” koji je izašao kao deo opusa izdavačke kuće “Portalibris”. Naglašavam ko je izdavač jer izdavač stoji iza svake objavljene knjige i rada svakog autora i lektora.

Elem – počnem da čitam i posle dvadesetak strana odustanem. Lepo ne mogu da čitam kad me na svakoj strani iznervira bar jedna rečenica! Evo i primera da ne bude da pričam napamet:

  • Imao je taj jedan trosed, niskim stočićem, koji je taman pasovao uz trosed… (str. 16)
  • Nekoliko puta jedino sreći može da zahvali što je još uvek živ (str. 17)
  • Posle seanse bio je spreman da se vrati unutra da bi proces. (str. 18 – ne znam šta je bilo sa procesom ali eto, malo mašte…)

Još kad je jedan junak ušao u kupatilo da opere zube, što je, po rečima autora, “znalo da traje i do 15 minuta” a izašao bez tuširanja (valjda) ja sam odustala.

Sve u svemu, ako niste cepidlaka i ako vam ne smetaju ovakvi primeri, samo napred. I prepričajte mi, da znam 😀

Mar 142017
 

Knjiga je dobra i prava za onoga ko je čita ako je pročita do kraja, nešto zapamti ili bar uživa dok je čita. Ali, ako te knjiga natera da ne spavaš ili da svaki slobodan trenutak provedeš uz nju, to je tek ona prava stvar 🙂

Roman “Peta žica” Branislava Jankovića je od onih koji te, iako već na početku znaš kraj, teraju da ga pročitaš što pre, da bi saznao sve one nepoznanice koje je pisac namerno sakrio. Ovaj roman je odlično štivo za one koji veruju u Boga, ali i za one koji veruju u pravdu, istinu, slobodu… Za svakog ponešto.
Sve u svemu, pročitala sam je za nepuna dva dana, uz sve obaveze koje imam, dopao mi se stil, zaplet, razrešenje – ako vam dođe do ruku, slobodno joj se prepustite.

May 272016
 

Ljubomir Koraćević je jako talentovani mladi pisac, čiji  je roman “Lager” ušao u uži izbor za Ninovu nagradu. Ljubu poznajem iz vremena kada je išao u Gimnaziju pa smo zajedno pevali u horu “Rastko” 🙂 Nisam ga videla, ima tomeLager desetak godina, pa me je vest o tako uspešnom delu, prijatno iznenadila. (Intervju za Novosti Lj. Koraćevića)

Lager je roman malog obima ali vrlo bogatog sadržaja. U njemu su opisana stradanja Srba u mađarskim kampovima (logorima) tokom I svetskog rata. U takvim logorima život je izgubilo više ljudi nego u povlačenju preko Albanije. Tih osamdeset strana romana obiluju podacima i opisima stradanja zarobljenika, odnosno kako su ciljano ostavljani u jezivim uslovima tek da bi ih bilo što manje na lageru.

Uprkos sjajnim kritikama stil mi nije bio pretarano prijemčiv, čak mi se činilo da mi neko ravnim glasom, bez emocija i ikakvih promena, čita sve te strašne podatke. To je samo moj utisak i svi ti podaci, njihova tačnost i količina su ono što ovaj roman čini jako vrednim i poželjnim za čitanje.

May 262016
 

LekariGoran Milašinović, lekar kardiolog ali i veoma talentovan pisac je tokom prošle godine objavio zbirku priča “Lekari” kojom pomalo rasvetljava taj, nama običnim smrtnicima, zahtevni, magični i velom tajni obavijen svet.

Osam (ili devet, sad sam zaboravila) priča govore o različitim osobama koje povezuje strast ka medicini, koja je kod jednih strast za novim dostignućima a kod drugih lov za nečim više prizemnim, povlasticama i moći.

Interesantna knjiga, koja nam pomaže da uvidimo da su i lekari, uprkos statusu koji odavno u našem narodu imaju (i imaće još dugo) ipak samo ljudi.