Naš narod a verovatno i mnogi drugi ne vole baš vrane – one su crne, mračne, teško ih je oterati i obično donose nesreću. Zbog toga naslov knjige nagoveštava turobnu priču – a kakva bi i mogla da bude u vreme pred oslobođenje Beograda 1918. godine, kada je još uvek pod austrougarskom vlašću, kada je na snazi policijski čas, preki sud, kada gladom haraju hladnoća, glad i smrt.

Majstorski napisan, rečnikom toliko bogatim da me je ostavljao bez daha, terao da ostavim knjigu posle dva ili tri poglavlja, jer nisam mogla da apsorbujem više od toga odjednom. Rečenice jake, upečatljive o kojima se dugo posle toga razmišlja – evo samo jednog primera koji je mene opsedao danima “Ostaci žene ležali su na ledenoj cigli”.

Recenzija na poleđini knjige (napisao je M. V. – pretpostavljam direktor izdavačke kuće Vukotić media, Manojlo Vukotić) daje kratak uvid u radnju romana i na samom kraju zaključuje rečenicom sa kojom mogu samo da se složim i još jednom podvučem: “To je romačina kakva odavno nije poklonjena srpskoj literaturi”.

Čitajte. Uživajte u bogatstvu našeg jezika kojim tako suvereno vlada Siniša Kovačević.