Sve je počelo u Kini, kada tačno je diskutabilno, pošto se podaci iz ove udaljene države menjaju iz dana u dan, ali je 31. decembra 2019. SZO prijavljen prvi slučaj do tada nepoznatog virusa, kasnije nazvanog #covid19. Svuda se pričalo o novom soju “korona” virusa, iz iste porodice iz koje je sezonski grip, te je ostalo da čekamo šta će se dalje dogoditi i hoće li nas, kao 2002-04. mimoići pandemija SARS-a. Primetiću da se i tada virus pojavio prvo u Kini – zaista ne znam da li zbog postrojenja u kojima prave, testiraju viruse ili šta već ili ipak zbog mnogo neobičnih životinja koje jedu a koje su prenosioci virusa pogubnih za ljude. U svakom slučaju 2020. je u svetu počela vrlo napeto, toliko da je 30. januara 2020, SZO proglasila pandemiju #covid19 virusa.

Srbija se godinama već, ili je to moj subjektivni utisak, nalazi na marginama sveta i na kraju snage, gde mala i prilično iscrpljena može samo da stoji, čeka da udar prođe i nada se najboljem. Tako da me nije iznenadio prvi osvrt na pandemiju a ni to što je 18 dana kasnije kao potpuna suprotnost prethodnim stavovima kod nas uvedeno vanredno stanje sa vrlo strogim merama. Šta se sve tada menja, sa moje tačke gledišta?

1. Prvo i najvažnije, 17. marta se moja najmlađa ćerka vratila iz Nemačke, gde je bila na YFU razmeni srednjoškolaca – program je prekinut, svi planovi do jula su propali ali je sa nama. 
2. Tog istog dana, na putu ka aerodromu sam razgovarala, kako će se ispostaviti poslednji put, sa bratom od tetke koji se razboleo, pošto su njegova ćerka i supruga već preležale virus – nije utvrđeno koji, jer nisu testirane. 
3. Zbog mera samoizolacije propisanih ćerki, prestajem da idem na posao, 19. marta
4. Moj život se pretvara u reprize prethodnih dana – obroci, spremanje, čišćenje i u krug uz svesno izbegavanje vesti, naročito konferencija za štampu o #covid19
5. 23. marta brat odlazi u Belmedik na pregled odakle sa snimkom pluća na kome se vidi početak virusne upale odlazi u Infektivnu kliniku, gde ga, iako prethodnih 7 dana ima temperaturu 39+ vraćaju kući, bez testiranja i sa prepisanim antibiotikom.
6. 26. marta odlazi ponovo u Infektivnu kliniku, odakle se nikada ne vraća a gde je u nekom trenutku kada je već bio na kiseoniku potvrđen #covid19.

Agoniju koju smo svi preživljavali tih 14 dana dok je bio na respiratoru, žedni informacija koje smo dobijali na kašičicu i koje su uglavnom bile stanje nepromenjeno u odnosu na juče, ne mogu da opišem jer smo je svi različito preživljavali. Načine sa kojima smo se borili sa bojaznima i mogućim scenarijima su se kretali od online posla (ko je imao priliku) sređivanja davno zaboravljenih kutija i/ili prostorija do prevođenja tekstova ili čitanja naglas. Šok kada su nam javili da se nije izvukao i dalje je prilično jak. Verujem da dugo, dugo neću moći da se pomirim sa ovim gubitkom jer je moj Koki, Nikola Perišić – Kokan bio jedna od najpozitivnihij osoba u mom životu, čovek planina od 2 m i sigurno preko 100 kg, nesputane pozitivne energije i snage koja te nosi dalje u praskavim talasima sreće i dobrog raspoloženja. Nedostajaće mi zauvek i ništa više neće biti isto. Nikada.

Dakle, kakve god da su bile mere Vlade RS, koliko god dobro ili loše isplanirane i izvedene – za mene su nikakve. Koliko god da je nabavljeno testova i/ili zaštitne opreme – za mene je nedovoljno. Kakvi god da su ukupni procenti smrtnosti, po godinama, zdravstvenom stanju i sl. – za moju porodicu je stopa smrtnosti visoka i to ništa više ne može da promeni.