Rade Šerbedžija je od kako se sećam bio istaknuto ime naše kinematografije ali ga nešto nisam volela. Valjda sam bila suviše mala kada je on bio jako prisutan u našim filmovima pa sam ga zbog odlične glume poistovetila sa likovima mladih, nadobudnih, nekad i okrutnih naučnika, lekara, partizana ili već svih onih likova koje je besprekorno tumačio. Interesantno mi je bilo da pratim i njegov put kroz američku (Taken II, X-Man, Mission Impossible II …) i englesku kinematografiju (Harry Potter and the Deathly Hallows I, Downton Abbey) Vremenom sam spoznala kvalitet njegove glume i bila nekako ponosna zbog njega u svim tim svetskim hitovima. Ipak, potpuno me je kupio i oduševio knjigom sećanja “Poslije kiše”.

Ova zborka memoarskih tekstova je osećajna, tanana, protkana pregrštima brižnih sećanja, strepnji i uživanja. Gospodin Šerbedžija je na flimskom platnu više grub nego nežan, više mračan nego sjajan i pozitivan lik ali je ovom knjigom pružio uvid u svoja najtananija osećanja, želje, strahove i planove. Dopalo mi se što je tekstove odvojio u smislene celine i što se ne čita u dahu – svakoga dana po jedan tekst kao još jedan uvid u njegovu dušu. 

Odlična knjiga, za svaku preporuku i svakako je odličan izbor za poklon 🙂