Poslednjih godina naša mala namučena država uporno pokušava da se“vrati“ u Evropu iz koje je, nepravedno i ničim izazvano, prognana još početkom devedesetih godina. I svi samo o tome pričaju, kako do statusa kojim će nas ponovo priznati delom civilizacije. Pitanje koje se nameće, a o kome se ne priča baš tako javno i glasno, je :“Koliko su naši ljudi spremni da se ponašaju po pravilima koja su, u tom civilizovanom svetu, nešto što se podrazumeva?“.
Ova priča počinje u malom gradu, kakvih kod nas ima prilično a i delovi većih gradova su im vrlo slični. U opštoj pomami za kreditima i mogućnostima koje oni pružaju, malobrojni radnici jedne firme rastrčali su se u potrazi za žirantima i sličnim potrepštinama. Visina kredita koji svaki može da dobije je nešto o čemu se (u toj civilizovanoj Evropi kojoj stremimo) ne pita niti govori, možda samo o broju rata i kamatama. Jedan od pomenutih radnika, po meni već pomalo bolesno, uporno pokušava da sazna sve do najsitnijih detalja, ne libeći se da direktno pita sve koji su i pomenuli da bi, možda, probali da dobiju neki kredit: “A jesi li predao/la sve papire?“ ili „Koliki su ti iznos odobrili?“ ili, možda, „Koliko rata?“. Drugi radnici su odolevali navalentnim pitanjima kako je ko mogao i znao: neko ćutanjem, neko poricanjem a neko i preciznim odgovorima. Sve dok…
Jednog dana taj navalentni radnik krene u banku pomenutim poslom, i to pravo kod direktora u kancelariju (jer on sve konce drži u rukama). I tamo, iz prve ruke, dobije sve informacije o uslovima kreditiranja, načinu popunjavanja dokumenata a i ono što ga je najviše zanimalo: kada je, i iz koliko puta, jedan bezobrazno ćutljivi kolega iz njegove firme, predavao dokumenta, kolika će biti visina kredita, kamata, rate i sve ostalo. Pa i da je još neko predao papire, ali se pomenuti direktor (koji bi trebao da čuva poslovne tajne koliko i lekar svoje u najmanju ruku) trenutno ne seća tog drugog imena i detalja a i papiri mu nisu tu da sve na licu mesta proveri i prosledi dalje!!!
Mislim da je svaki komentar suvišan. A vi?
Da li je ovo prica iz zivota ili science fiction???
Pomenuti direktor bi trebalo da dobije otkaz od svoje banke u roku od odmah.
Pomenutom radniku bi neko, po srpski, trebalo da kaže da prestane da zabija nos u nešto što ga se ne tiče.
A svi bi trebali da znamo da su finansije jako, jako lična stvar i da nisu za javnost – ni formalno, ni stvarno.
Neće nas Evropa skoro ugledati 😉
Dejan
To me podseća na onu dečiju igru reči čančićem ćeš me čunčićem ću te ……… kako ide ako zna neko