Švajcarska je ime koje, kod svih nas koji o njoj samo slušamo, asocira na najveću moguću efikasnost i preciznost. Tako sam i ja mislila sve dok pre nekog vremena nisam trebala da predajem zahtev za vizu za tu prelepu planinsko jasnu i organizovanu zemlju.

I tako ja pozovem nekoliko brojeva telefona zbog bilo kakvih informacija o potrebnim propratnim dokumentima, dok konačno nisam dobila URL sajta koji inače ne može da se nađe standardnim načinima pretrage interneta (koga zanima: www.eda.admin.ch/belgrade). Na sajtu nađem sve potrebne podatke i mogućnost da zahtev tako i dobijem.

Sve bi to bilo lepo da na zahtevu jasno ne piše da mora da se popuni na jednom od sledeća 4 jezika: nemački, italijanski, francuski i engleski. Obzirom da jedino vladam engleskim od ponuđenih jezika, odlučim se za tu opciju, ali nigde nije objašnjeno da li i imena nadležnih institucija (MUP, SUP ili slično) isto treba da se prevode na engleski (kao i imena radnih organizacija uostalom) ili se jednostavno prepisuje iz pasoša. Sa druge strane, moj pasoš je izdat 1998. godine još u vreme dok smo se zvali SRJ i tako stoji i za državljanstvo da je „jugoslovensko“. I šta sad, da pišem SRJ ili SSCG, niko ne zna?

Da li zbog okruženja ili ljudi sa kojima svakodnevno dolaze u kontakt, tek službenici pomenute ambasade organizovali su se na tipično srpski način: prvog dana odeš ispred bele zore i čekaš do 9 sati da dobiješ broj po kojem čekaš red na ulazak (desi se da se neko ne pojavi tako da nikad nisi siguran u koliko će to sati biti, pa moraš da stojiš tu kao u doba jutarnje kupovine mleka za 5 dinara, svo vreme dok te ne prozovu), onda kada te prozovu uđeš i predaš papire (pod uslovom da su svi papiri tu, a nikad se ne zna kada će te vratiti jer nedostaje neki prevod dokumenata ili kada će ti takav isti prevod vratiti jer može i original na srpskim!!) i onda ti opet daju broj sa kojim sutradan, posle 15h, dolaziš da podigneš obrazac za garanciju.

Taj obrazac šalješ garantu (u slučaju da ideš u posetu, ne znam kako je za turističke vize…) koji ga popunjava i predaje u njihovu policiju. Policija to prosleđuje ambasadi u Beogradu, zoveš telefonom da saznaš da li je garancija stigla i onda sledećeg (trećeg ukupno) dana po prispeću garancije, između 7 i 8 sati predaš pasoše na viziranje (ili između 8 i 9 sati, nisam sigurna) i konačno, četvrtog dana posle 15h dođeš po pasoš i vidiš šta unutra piše 

Pojavi se u našem gradu sestra prijatelja kod koga treba da idemo, pa nam predloži da zajedno odemo do ambasade jer ona sa svojim švajcarskim pasošem ulazi preko reda (tako je uradila par meseci ranije sa nekim drugim prijateljem). Tako mi i uradimo i pojavimo se tamo (Birčaninova ulica br. 26) oko devet sati. Službenici švajcarski hladni (ona koja tamo živi već 13 godina i ima njihovo državljanstvo bila je zapanjena tretmanom jer su prethodnog puta kada se pojavila sa crvenim pasošem punim malih krstića, svi bili sušta ljubaznost i toplina) i još insistiraju da nju upišemo u naš zahtev kao garanta, kad smo već došli sa njom. Ona, zbog nekih svojih privatnih razloga ne može da nam bude garant a uostalom i ne idemo kod nje nego kod njenog brata… I, šta uraditi, vratiti se i čekati na red (sutradan) ili rizikovati da ne dobijemo vizu jer će nam garanciju popuniti neko drugi a ne ona koja je navedena u prijavi? Pa, videćemo….