Negde sredinom novembra mi je istekao stari pasoš. I lepo se obavestim o detaljima, pripremim dokumenta, sredim frizuru, nabacim fotku 5x5cm i odem u SUP. I tada mi ponište stari pasoš da ne bih morala da ga nosim sa sobom i zakažu za 16.12. u 9:30h. Tek detaljčić, zbog sporosti procedure promakne mi promotivno skijanje u Italiji u decembru, al’ ajde.
Obzirom da mi nije preostalo ništa drugo, uredno sačekam 16.12. Malo pre pola deset se nacrtam ispred pomenute kancelarije, kad mi referent za pasoše iznenađeno kaže kako ne zna kako je mogla da mi zakaže u pola deset kad joj je tad pauza i da dođem u deset. A da ne bih stajala zaludna, pošalje me po stari pasoš …
I tako, stignem na red negde oko 10:45h. Pregled dokumenata, gledanje u aparat bez treptanja, slika sa sve suzama u oćima od jakog svetla i sve ostalo, otisci prstiju, potpis… I biće sve to gotovo za petanestak dana. Neću da komentarišm osećaj dok sam stajala, čekala i gledala sav onaj narod u tom i sličnim redovima. Ipak, jutros pročitah da ima onih koji su prošli mnogo gore. Nije da mi je lakše zbog toga.
One thought on “Novi pasoš, agonija koja traje”