Časovničar Bebika, 19. December 2008. Odem juče u zlatarsko-časovničarsku radnju “Lazarević” (u zgradi pored železničke stanice) da mi promene baterije na dva ručna časovnika. Jedan, neke nepoznate marke, čist modni detalj u boji koja mi trenutno odgovara, i drugi “Fossil” koji sam pre par godina poklonila svome suprugu za rođendan (dakle, jako bitan predmet). Prvo mi je vlasnik radnje rekao kako u te satove ne idu “obične” baterije nego neke (valjda neobične) skuplje. I kažem ja: “Ok, stavite, nije problem”. On, kao u inat prvo uzme Fossil, skine oba dela narukvice i počne (bezuspešno) da otvara sat. Vidim ja šta se zbiva i lepo kažem: “Nije ni važno, ne morate da se maltretirate ako ne može.” – ” A zašto si nestrpljiva, sačekaj malo, hoćeš da ti sad sve ovo spakujem u kesu i vratim ovako?”, prilično besno i nadrndano kaže on. “Neću da mi tako vratite ali kažem da je bitno da ne oštetite sat.” Posle trećeg neuspešnog pokušaja otvaranja, ponovim ja svoju rečenicu i on odustane od otvaranja. Ali, počne da vraća narukvicu. Opet mučenje, čekanje, moja čuvena rečenica o tome koliko je bitno da se sat ne ošteti i njegovo: “Ma, evo, još malo”. I stvarno, malo posle je uspeo da stavi prvi deo narukvice, drugi je namestio za pola minuta i vraća mi sat. Pogledam ja sat, narukvica (od one gume kako li se zove, koja se vrlo teško nalazi, malo stariji model sata…) pukla! “Pa, vi ste iskidali narukvicu !?!”, ne verujem i ne znam šta da kažem/uradim… “A gde? Da vidim?” Pokažem i kažem: “Doneću vam račun od nove narukvice ako je nabavim”. Okrenem se i odem. Mislim da mi je izlazila para iz ušiju koliko sam bila besna. Šta da mu radi čovek u takvoj situaciji, uhvati za grlo i otreska o pod? Možda neko, meni konstitucija ne dozvoljava. Uh, kako sam besna. Svakodnevica usluge
Za početak, ne nosiš takve stvari kod ne-autorizovanih servisa. Jeste, smaranje je da šalješ sat u Beograd samo radi zamene baterije, pa vraćanje nazad … ali vredi. Ja svoj Fossill odnesem u servis, sačekam 10 minuta, platim (papreno u odnosu na “Lazarević” radnje, ali apsolutno – da li vrede moji živci 200 din više? – vrede) i gotovo. Ti barem uvek možeš meni da pošalješ 🙂
Potpuno te razumem! I ja mnoge muke mucim sa takvim likovima… Moje resenje u par koraka: 1. Okrenes 988 i pitas za broj telefona Trzisne Inspekcije 2. Ukucas broj u mobilni 3. Procitas clan(ove) 50-60 Zakona o Zastiti potrosaca 4. Bez pardona, na licu mesta, uvek i svuda, prijavljujes radnju/gazdu Trzisnoj inspekciji cim ti se desi neka neprijatnost. Jeste da je… hm… prvi put onako… malo… ali kasnije se ne ustrucavas i cak se osecas dobro. Veruj, vise nikada mu nece pasti na pamet nista slicno! PS. Kazne se krecu od 30.000 – 50.000 dinara plus ponegde zabrana rada 6 meseci!!!
Deki, najgore je što sam ja samo ponela taj moj no-name sat i onda u prolazu pitam M. koji je krenuo u Beograd (!!!) da ponesem i taj sat (Marfi nikad ne spava) i tako… Sad sve znam kako bih.
I pored nekoliko casovnicarskih radnji u gradu, lepo odem kod drugara na buvlju pijacu koji mi uvek sredi satove bez ikakvih problema. I ne samo satove, nego i privezak za alarm od auta i slicne stvari. Jedino sto me uvek pita: jel hoces obicne ili one bolje? Pa kad kazem : znas ti sta ja ocu ! …on izvadi ,,one,, bolje koje me kostaju mnogo vise nego one obicne, ali zato nemam kasnije problema. Marka sata ili bilo cega za njega nema vaznost, jer ima kompletnu radionicu u malom… I nikad nista ne osteti… *** Samo jednom me je odbio, ali mi je rekao da je popio i da ne moze da mi uradi kako treba, pa da dodjem drugi put,lol… 😛 Bebika Ako ti je daleko BGD i Deki, posalji kod mene u Bor. Bice resen problem !