Miholjsko leto ima mnogo prednosti – pored toga što jesen čini prekrasnom zbog boja čija se lepota zaista vidi tek na suncu, omogućava nam i da uživamo u aktivnostima za koje je potrebno više od 17°C.

U nedelju smo krenuli na još jednu vožnju, nadam se ne i poslednju u ovoj sezoni. Dan kao stvoren za obilazak Šumadije. Jesen u zenitu, u bojama kakve samo priroda može da prikaže.U svakom trenutku možete videti nešto što će vas zadiviti – drvo, celu šumu ili naselje, okupane suncem i hiljadama nijansi žute, narandžaste, zelene ili braon boje. Predivno, zaista.

Osnovna ideja je bila da odemo do Mokre gore (bilo je nas petoro na četiri motora 😉 ) tako da smo se tamo i zaputili, standardno, preko Topole pa do Donje Šatornje. Onda smo, avanture radi, umesto desno pa na magistralu, skrenuli levo i preko raznoraznih sela čijih se imena sada ne sećam, došli do Gružanskog jezera. Tu smo pravili prvu kafe-pauzu. Nisam sigurna (ne pogledah i ne zapisah) ali mislim da smo bili u restoranu Putnik. Kafa – samo domaća a i ta domaća nikakva :-/ Za izbegavanje.

Dalje smo nastavili prema Čačku i onda, ponovo, promenili prvobitne planove. Umesto ka Mokroj gori, krenuli smo ka Divčibarama. Tamo smo, u blizini puta kojim smo prolazili, napravili drugu pauzu. Opet, ne videh ime “restorana” ili šta je već. U ponudi, od hrane: možda dve porcije gulaša, čorba i roštilj. Kako niko od prisutnih gostiju nije ništa jeo, meni nije baš ulivao poverenje te popismo po koji sok, mlako pivo i ne baš sjajnu kafu i krenusmo kući. Opet, ako imate bilo koji drugi izbor, bolji je od ovog objekta. Polako se približavao mrak a kad već do tada nismo nigde ručali, sat i po lagane vožnje do kuće nije predstavljao problem.

Ako nas vreme posluži, sledeći vikend nije daleko za neku novu turu 🙂