Nekada davno u davna, pradavna vremena … nisu živeli Štrumpfovi, bar ne u ovoj priči, već sam, čini mi se pre sto godina počela da čitam ovu knjigu. Tačnije, prošle godine u martu. Pročitala sam je negde u avgustu ove godine ali nikako da o tome i napišem neku reč.
Knjiga je obimna, skoro 600 strana, ali to nije razlog zbog čega sam je čitala jako, jako dugo. Efektivno, to moje čitanje tačno i odgovara broju strana ali su bile velike pauze između dva čitanja. I ne, knjiga nije dosadna, bar meni nije bila. Ali da krenem polako:
“Muzej nevinosti” je roman o Kemalu i Fusun, njihovoj nesrećnoj i na trenutke nemogućoj ljubavi, o Istanbulu kao 
pozornici na kojoj se igra ova neobična predstava. Kemal, stegnut društvenim i porodičnim vezama ne želi da raskine veridbu sa devojkom iz odgovarajućeg staleža iako se zaljubljuje u Fusun, siromašnu daleku rođaku. Nemogućnost da bude sa Fusun preživljava tako što počinje opsesivno da skuplja sve sitnice koje ga, na bilo koji način, podsećaju na nju. I tako godinama.
Roman je pomalo putopisan, pokušavala sam da se prisetim delova Istanbula koje Pamuk opisuje, tužan, poučan, ali na neki način daje nadu da može da se preživi i jako velika tuga. Pre ili kasnije.
