Jedan od mojih omiljenih pisaca “mlađe generacije” 😉 je Miomir Petrović. Ako govorimo o domaćim autorima, definitivno najomiljeniji. Ono po čemu sam ga odmah izdvojila iz velikog  broja pisaca koji su gostovali na književnim večerima je neverovatna umetnost govora. Sasvim sam je, kako prvi tako i svaki sledeći put kada  je predstavljao svoje romane, držao pažnju publike neretko i po ceo sat. Za razliku od većine pisaca, Miomir govori isto onako dobro kako i piše: elokventno, interesantno, neobično, tečno, dugim ali ipak sasvim razumljivim rečenicama lakim za praćenje. Sasvim pristupačno.

Večeras je, nedelju dana posle beogradske promocije, Miomir Petrović predstavio svoj novi roman “Miris mraka” aranđelovačkoj publici. Pokušao je da dočara sve ono što je upleo u porodičnu sagu dve porodice – Maksimovića iz Trebinja i Teodopulosa iz Grčke. Prilikom uvoda u priču o ovom romanu reci koji teče od početaka ovih porodica do njihove zajedničke sudbine na Dorćolu, Miomir je rekao nešto zbog čega sam još nestrpljivija da završim čitanje ovog romana – kao neko ko se bavi književnošću radi nje same, pred čitaoce uvek iznosi nova pitanja (ne odgovore) a naročito voli da postavi dilemu pred one koji misle da dileme nema.

Kako Marfi nikada ne spava, večerašnja promocija se poklopila sa godišnjim koncertom KUD “Abrašević” na kome je igrao i moj sin jedinac 😉 tako da sam morala da odem pre kraja Miomirove priče :-/ Nadam se da ću uskoro imati priliku da se ponovo sretnem sa ovim sjajnim piscem i bez jurcanja i žurbe natenane prodenemo koju o svemu i svačemu, kao i svaki put kada imamo vremena za kafenisanje 🙂

Ako vas do sada nisam zainteresovala, ovde možete pročitati nekoliko odlomaka, koji će vas, verujem kao i mene, sasvim zaneti.